foto: Luka Knežević Strika
Od 21. do 27. maja, u Beogradu na mnogobrojnim lokacijama je održan 18. Beldocs festival. Velika sam ljubiteljka dokumentarnih filmova, jer nam daje pristup važnim infomacijama o globalnim, društvenim i političkim pitanjima do kojih inače možda ne bismo došli. Time nas tera da konstantno preispitujemo naše stavove i da nas, u neku ruku, tera da učinimo nešto dobro za sebe i svoju okolinu.
Značaj dokumentarnog filma leži upravo u njegovoj sposobnosti da kombinuje umetnost pripovedanja sa društvenom odgovornošću. Za razliku od igranog filma koji često koristi fikciju i metaforu, dokumentarni film nas tera da se direktno suočimo sa stvarnošću, ne da bi nas zabavio, već da bi nas informisao, uzdrmao i osvestio. Ovaj mediji je svojevrsni alat za političko, ekološko i društveno obrazovanje, kao i za razvijanje kritičke svesti i empatije, posebno u vremenu gde smo preplavljeni (dez)informacijama.
Na festivalima poput Beldocsa, publika dobija priliku da vidi perspektive koje su često potisnute i nevidljive u mejnstrim medijima ili prosto te informacije nisu došle do nas u Srbiji. Filmovi koji se bave migracijama, porastom desnice, borbama marginalizovanih grupa, govore o savremenim krizama ne samo kroz brojke i vesti, već kroz konkretne živote, iskustva i emocije stvarnih ljudi.
Jedan od najpotresnijih i najaktuelnijih filmova koje sam gledala na ovogodišnjem Beldocsu bio je Hacking Hate, reditelja Simona Klozea. Ovaj se bavi usponom digitalnog desničarskog ekstremizma kako u Švedskoj tako i u Evropi, analizirajući kako se govor mržnje, manipulacija i politički radikalizam šire internetom i prelaze u stvarni svet sa vrlo opipljivim posledicama.
Film ne nudi jednostavne odgovore, niti moralne zaključke, već nas vodi kroz proces istraživačkog novinarstva i složeni pejzaž savremene Evrope u kojoj desničarske ideologije sve češće pronalaze online podršku. Kroz oči novinarke My Vingren, koja pokušava da uđe u trag mrežama desničarskih aktera na internetu, film gradi uzbudljivu i istovremeno uznemirujuću narativnu liniju koja otkriva kako se kroz algoritme, društvene mreže i medijske manipulacije konstruiše prostor za normalizaciju ekstremnih stavova.
Ono što film posebno uspeva da prikaže jeste koliko je infrastruktura mržnje pažljivo osmišljena i kako često deluje ispod radara mejnstrim javnosti. Istraživački pristup omogućava gledaocima da steknu uvid u metode i strategije novinarstva koje se dominantno odvija u online sferi, kao i u mehanizme kroz koje se mladi ljudi „mobilizuju’’ ka desničarskim internet zajednicama, počevši od takozvanih influensera poput Andrewa Tatea.
Pruža nam se uvid u borbe koje se vode širom Evrope protiv uspona desnice i štetnih narativa koji se kroz nju šire. Ono što je posebno dragoceno jeste što film razbija uobičajeni pogled da su Skandinavske države „uređene’’ i politički stabilne. Naprotiv, Hacking Hate otkriva da se i tamo svakodnevno vodi borba protiv normalizacije mržnje, mizoginije, transfobije i rasizma, koji se šire kroz društvene mreže, influensere i medije. Likovi poput Andrewa Tatea nisu izolovani fenomen svojstven samo Sjedinjenim Američkim Državama, već slični akteri postoje i deluju i u drugim zemljama, maskirani kao „fitnes influenseri’’, „motivacioni govornici’’ i „branitelji tradicionalnih vrednosti’’.
Posebno me je potresla činjenica da se novinarka My Vingren temom desnice u Švedskoj bavi od samog početka svoje karijere i da je zbog toga njena bezbednost konstantno ugrožena. Njena istrajnost u razotkrivanju desničarkih grupa na internetu svedoči o ogromnoj hrabrosti i profesionalnoj etici koja zaslužuje divljenje. Ipak, slučaj Vingren nije izuzetak, on osvetljava širu sliku u kojoj se novinari i novinarke širom sveta, a posebno oni koji se bave istraživačkim novinarstvom nalaze pod sve većim pritiscima i pretnjama. Njihova bezbednost se često zanemaruje, dok institucije i društva sporadično i nedosledno reaguju na ove napade. Nažalost, mi u Srbiji to veoma dobro znamo. Godinama unazad, brojni novinari i novinarke suočavaju se sa pritiscima, zastrašivanjima, praćenjem i digitalnim linčom, posebno oni koji istražuju političku korupciju i nasilje. Bezbednost novinara ovde se tretira kao usputno pitanje, dok napadi na njih postaju normalizovani i nekažnjeni.
Zanimljivo je i to da film na IMDb-u trenutno ima ocenu svega 5.5 od 10, što me iskreno iznenadilo. Kada sam pogledala komentare, primetila sam obrazac, ponavljaju se slični negativni komentari koji iznose netačne informacije o samom filmu. Upravo to potvrđuje ono o čemu film govori: koliko je internet prostor ranjiv, i koliko su desničarske mreže organizovane i brze u pokušajima da diskredituju novinare koji ih razotkrivaju. Taj koordinisani napad u komentarima dodatno osvetljava koliko su ove teme stvarne, i koliko pritiska trpe oni koji se usude da ih istražuju.
Zato su dokumentarni filmovi od suštinskog značaja, ne samo kao umetnički izraz, već kao politički i društveni alat. Oni nam omogućavaju da uočimo obrasce koje možda ne bismo primetili u svakodnevnoj buci informacija i da razumemo mehanizme savremenih pretnji koje se često maskiraju jezikom slobode, humora ili tradicije. Hacking Hate nas podseća da živimo u svetu gde granice između virtuelnog i stvarnog više ne postoje, i gde ono što se dešava na internetu ima vrlo opipljive posledice po naše živote, bezbednost i međuljudske odnose.
Dokumentarni filmovi imaju potencijal da nam pruže jasniju sliku sveta u kojem živimo. U vremenu kada su dezinformacije sve prisutnije, a govor mržnje često maskiran kao legitimna debata, ovakvi filmovi nam pomažu da prepoznamo šire obrasce i razumemo kako funkcionišu savremeni oblici manipulacije. Hacking Hate je dobar primer toga, podseća nas koliko su problemi sa kojima se suočavamo međusobno povezani i koliko je važno razvijati kritički odnos prema informacijama koje konzumiramo. U tom smislu, dokumentarni filmovi nisu samo izvor znanja, već i alat za orijentaciju u složenoj društvenoj stvarnosti.
Autorka: Ana Adžić