foto: canva
Ovo je moj prvi tekst posle dužeg vremena. Nije mi bilo kao ranije lako da se odlučim da pišem, da samo krenem da kuckam na temu o kojoj opsesivno razmišljam, čitam i razgovaram sa drugim ljudima. Verovatno jer su se sve teme koje su mi okupirale misli prožimale u jednu, sve su vodile ka istoj tački, a to je bila ona od koje je sve i krenulo: od nadstrešnice.
I nekada se činilo da je sve već rečeno o toj glavnoj temi naših života, što na društvenim mrežama, što u medijima, što na pauzi za kafu, u šetnji, uz ručak i u svim ostalim okolnostima svakodnevice. A onda se opet činilo da ni to nije dovoljno, da se nikad ne može dovoljno pričati o tome. Uvek procuri još jedna afera, nove lažne vesti koje plasira neki tabloid, ili pak ne čujemo ništa na javnom servisu iako su stotine hiljada ljudi na ulicama. Uvek ima još, još, još...
Tako nas je nedavno sve zatekla još jedna strašna vest – buknuli požari širom Srbije. Na svu muku kroz koju naš narod prolazi već punih devet meseci, još i to. Na preko 600 lokacija je registrovan plamen koji je gutao kuće, štale, njive, imanja ljudi. Mnogi sa juga naše zemlje ostali su bez svega što su imali. Potresni snimci kružili su društvenim mrežama. Sve je izgledalo apokaliptično i u prvim trenucima je izgledalo kao da nema spasa, nema pomoći i da niko od pojedinaca ne može ništa da učini.
Srećom, taj prvi šok je brzo prerastao u spontano organizovanje. Studenti u blokadi i građanski zborovi su odložili protestne aktivnosti i udružili se da pomognu svojim sunarodnicima čija je imovina zahvaćena požarom. Iz sata u sat su stizala ćebad, dušeci, lekovi, hrana i mnoge druge potrepštine. Novčana pomoć se skupljala neverovatnom brzinom. Svi su želeli da da se uključe. Preko građanskih zborova je čak organizovan i prevoz svih donacija do ciljanih odredišta.
Jedan od slogana koji se oformio tokom protesta i blokada prelio se i na ovu novonastalu situaciju. Niko nije sam. To je ono najvažnije što smo svi morali da imamo uvek na umu. To su reči koje su hrabrile one koje je zadesila nesreća, one koji su preko noći ostali bez krova nad glavom, bez jedinog izvora za hranu i preživljavanje. Isto tako, to su reči koje su odzvanjale i kao podsetnik svima nama ostalima. Da, mi smo možda imali sreće da ne budemo na mestu ovih ljudi. Samo sreće, i ničeg više. Ali smo isto tako to mogli biti i mi. I neko nama blizak. I to što možda te unesrećene ljude ne poznajemo lično i ponaosob, ne znači da nismo svi zajedno u ovome. Baš kao i kada se desila nadstrešnica. Zato je ovaj slogan neprestano kružio svuda, na svakom Instagram postu, u svakom tekstu i apelu za pomoć. Niko nije sam.
Onoliko koliko su te reči snažile građane i građanke, koliko su davale emotivne i svake druge vrste podrške, toliko su, čini se, ljutile vlast. Iz dana u dan gledali smo u medijima zastupnike režima kako razjareno govore o narodu koji bi prema Ustavu trebalo da zastupaju. Zašto je to tako? Zbog čega vladajućoj stranci i njenim predstavnicima na visokim pozicijama u državi smeta ujedinjen narod? Da li se to strah i nemoć ispoljavaju kroz bes?
Neću odgovarati na ova pitanja, jer verujem da nema potrebe. Već ću se osvrnuti na krilaticu koju svi vrlo dobro znamo, ali je zgodan trenutak da se sada podsetimo zašto su baš te reči odabrane da krase naš nacionalni grb. Mislim, naravno, na četiri ćirilična slova S. Samo sloga Srbina spasava. Grb, zastava i himna, tri nacionalna obeležja, nikada nisu izostala ni na jednom protestu u ovih devet meseci. Jer to su obeležja naroda, a ne vlasti. Narod smo mi i možemo sve.
Niko nije sam!
Autorka: Marina Radan