foto: Canva
Sećam se razgovora koji sam tog poslepodneva zapodenuo sa ocem dok smo tiho krstarili na brodu. Ispijajući čašu za čašom, čuo sam ga kako mi dobacuje kroz šalu: ,,Samo kada bi i inače mogao da budeš tako opušten kao kad malo popiješ, sve bi bilo savršeno”. Do kraja večeri, uspeo sam da popijem oko pet velikih piva i vidno umanjim nervozu zbog cele situacije u kojoj sam se protiv svoje volje zatekao. Mrzeo sam sve što je imalo veze sa mojom porodicom, a činilo se kao da su maćehine reči ostavljale poseban utisak na mene, koji me je ispunjavao zlovoljom.
Pa ipak, teško da je ovo bio moj prvi susret sa onime što ću bez puno truda prepoznati kao prednosti alkohola. Svakako da je tu bio i folklor. Putujući po raznim mestima u Bosni, nije mi dugo trebalo da uvidim pun potencijal onoga što je lebdelo u časi. Bilo je to olakšanje o kojem je moj otac, najzad, govorio na brodu.
Većina dece sa trinaest ili četrnaest godina ne razmišlja o olakšanju te vrste. Međutim, kada se to dogodi, pojavi se Kralj Alkohol. Za mene, nije bilo puno trenutaka u kojima sam uživao u stanju potpune opijenosti, pa mi je to ubrzo i dosadilo. Ali ono što sam istog časa uspeo da zavolim bilo je osećanje lične transformacije koje se javljalo sa manjim količinama. Recimo, nakon nekoliko piva i slično. Kralj Alkohol uspeo je od mene u kratkom roku da napravi samouverenog i pričljivog dečaka, kakav sam pre toga retko bio. Od samog početka, bio je to odnos koji nije podrazumevao strogo i jedino socijalne prilike. Alkohol mi je dao izraz kakav nigde drugde nisam našao.
Negde pred kraj sedmog razreda, moj otac je doneo odluku da renovira staro potkrovlje. Tako smo prvi put dobili dnevnu sobu. Ubrzo je ceo prostor postao moje genijalno skrovište, a otprilike u isto vreme sam počeo i kući da donosim alkohol. Potkrovlje je tokom godina pretrpelo mnoge promene, ali ono što je do današnjeg dana uspelo da zadrži u sebi bila je neka tiha i umilna osamljenost. Idealno za muziku i bezbrižno pijenje, u kome nisam mario ni za šta drugo.
Naravno da ni tokom kasnijih godina nije bilo posebno teško pronaći put do Kralja Alkohola. Činilo se da je i kod većine mojih vršnjaka interesovanje za njega ubrzano raslo. U godini brojnih punoletstava, često se moglo čuti ko se na čijoj rođendanskoj zabavi najviše napio.
Na primer, taj i taj je popio pola flaše votke, pa su njegovi roditelji morali da dođu po njega.
Ja sam pored svih ovih prilika uspeo da održim i svoj interes po strani, koji nije jenjavao.
A onda sam se jednog jutra probudio pomalo kao Gregor Samsa. Samo što nisam bio preobražen u ,,golemog kukca”, već u nekoga ko nije imao pojma šta će dalje sa svojim životom. Razlika je takođe bila u tome što sam ovog puta bio diplomirani profesor srpskog jezika i književnosti koji je, na iznenađenje mnogih, odlučio da radi u magacinu. Ne mogavši da podnesem sve veću neizvesnost koja se kao vlaga skupljala oko mene, počeo sam svako veče da pijem, bez izuzetka.
Nije bilo teško primetiti da su usled novih okolnosti i jutra nakon pijanstava postala drugačija. Uljujkan sve jačom alkoholnom navikom, počeo sam da osećam mentalnu teskobu koja mi je do tada bila nepoznata. Na putu do magacina, često sam razmišljao o ovome. Čak je i blato na mojim cipelama u pojedinim momentima izgledalo drugačije. Kao da me se i ono, bez sumnje, gadilo.
Ujutru bih među zamračenim redovima gusto naseljenih polica slušao priče starijih radnika. Mnogi od njih nisu skrivali svoje oduševljenje mladim radnicama. Strahinja se pak oduševljavao Asimom.
U jednom od mojih dnevničkih zapisa iz tog vremena, stoji napisano:
,,Lenjo i tupo apatičan. Nisam mogao da se nateram da ustanem iz kreveta. Preskočio posao.”
Pa ipak, ništa od ovoga me neće još dugo naterati da prestanem da pijem alkohol.
Ponekad volim da mislim kako će doći vreme kada ću moći da popijem nekoliko piva a da sutra ne mislim o istom. Često poželim da se kao mačka ušunjam u najbliži pab, poručim ginis i prepustim se tihom pijenju. Međutim, to u ovom trenutku nije moguće, i ja više nemam zabluda u pogledu svega toga. Možda na taj način pomognem sebi, možda i ne, nije bitno. Ono što danas znam jeste da moja anksioznost želi da ostanem strejter i to mi je na neki način dovoljno. Neki od nas u samom startu ispucaju sve karte i ostanu sami sa praznim rukama. A to nije uvek lako. U to ime, neka nas uteši da je na kraju dana želja samo želja. I da uvek može pući kao zaista glasan balon.
Autor: Stefan Čizmić