U međuvremenu, čovek od koga sam početkom ove nedelje pokušao da kupim kožnu jaknu izazvao je u meni ono što nazivam aut. Evo o čemu se, dakle, radi: dogodi se situacija koja trenutno podstakne konflikt, a ja naredni period obavezno provedem u polugrozničavom-paranoidnom stanju. Jednostavno, zar ne? Sa jedne strane, imate činilac čiji efekat već dobro znate, pa možete lako da pretpostavite šta će se desiti ako dođe do njega. Međutim, nevolja je u tome što on obično nastupi u mirnodopskim periodima, a za osobu moje mentalne konstitucije nema gore stvari od takvog prekida.
Kultura u kojoj sam odrastao često je diktirala jedan prećutkivački model koji je iz korena gušio svaku individualnu raspravu. Znate ono ,,ćuti i ne ističi se”? Ništa približnije ne opisuje moje odrastanje i ono čega su me učili da se pridržavam po svaku cenu. Zarad dobrokomšijskih odnosa, moja porodica je uvek bila spremna na radikalne mere, samo da se ne izgubi ono što bi do tada bio neremećen zadružni život.
Iznutra, dešavalo se ključanje na koje nisam bio spreman i koje će od mene postepeno formirati pasivnu osobu. Strah od sukoba može imati mnogo oblika, a u osnovi mog se nalazio duboko ukorenjen strah od napuštanja izazvan preranim odlaskom moje majke. Ali kako ne bismo zalazili u dublju psihologizaciju, reći ću samo da je to nešto što me i danas prati i čije prisustvo još uvek osećam u svojim nervima, gde god krenuo.
Zato kada me je cenjeni prodavac verbalno napao na javnom mestu, moj prvi impuls bio je da se sklonim, da jednostavnom pobegnem odatle. Zatim sam osetio snažan bes. Mrzeo sam to što se konflikt ponovo dogodio. Mrzeo sam ljude koji žive u Beogradu. Ali možda više od svega, osetio sam kako ponovo mrzim sebe. Moj psiholog bi me opomenuo da pokušam da razumem dete u sebi, međutim, mene nije bilo briga. Bez osnovnih alata za život, bilo je isuviše lako ponovo izbledeti. A onda mi je kroz svest prozujalo da je dotičnom ostao moj broj telefona i sve se najedanput promenilo. Uz to, znao je u kom kraju živim, čime se bavim, znao je, najzad, moje ime. Kao da sam na trenutak osetio iskrenu tugu zbog toga. Tada se javio paranoidni strah i bilo je, u suštini, kasno.
A sve zbog čega? Zbog toga što sam rekao da ipak ne želim jaknu, budući da nije odgovarala opisu iz oglasa?
,,Sledeći put idi u radnju pa tamo isprobavaj, ne da me ovde zajebavaš.”
Nespretno sam promrljao da mi je žao ako sam ga na bilo koji način uvredio, a onda sam se izgubio među obližnjim zgradama.
Narednih nekoliko dana, proveo sam u optuživačkom strahu od mogućeg gonjenja. Šta ako sam mu oštetio jaknu? Šta ako me nađe? Šta ako mu jednog jutra ugledam parkiran auto ispred zgrade, šta ako Olgica i ja budemo morali da se selimo zbog njega?
Noću sam se budio da proverim imam li novih poruka od nepoznatog čoveka.
Jutra su, ipak, često bila daleko gora. Na putu do posla, ponekad bih uspeo da se rasplačem, mrzeći svoj život i sirovu kožu, uzdajući se u zaborav svog gonitelja.
A onda je sve nestalo. Listajući po ko zna koji put među našim porukama, jednog dana sam primetio da je oglas obrisan. Kao da sam na trenutak osetio staro dobro olakšanje, pre nego što je usledilo novo pitanje: ,,Šta ako novi kupac primeti da nešto nije u redu sa jaknom, a ovaj okrivi mene, šta ću onda?”.
Međutim, to je možda tema za neki novi aut. Možda moju netrpeljivost prema Ušću ovog puta zameni lako primetna odbojnost prema nepoznatim ljudima.
Ko zna.
U svakom slučaju, saznaću.
Autor: Stefan Čizmić