izvor: Canva
Danas je prvi dan mog digitalnog detoksa. Za nekoga ko poslednje dve godine nije išao ni u wc bez telefona, prilično krupan poduhvat, reklo bi se.
Udahnuo sam duboko i otpremio svoju nokiu iz prašnjave fioke. ,,Možeš ti to”, rekao sam sebi, a potom ugasio ajfon. Dok sam se okrenuo, bio sam u prepunoj 17-ci, mileći neprimetno na putu do posla.
Naravno da to nije prvi put da sam se odvažio na tako nešto. Ni sam nisam bio siguran šta bi u tom pogledu trebalo da je sada drugačije. Jedno sam znao: prokleti telefon mi se ponovo podvukao pod kožu i činilo se kao da i ovog puta udaram po vratima unapred izvojevane bitke.
Situacija je u najmanju ruku čudna, s obzirom na to da sam uvek više voleo analogne tehnologije. Posmatrajući ljude koji su ulazili u grupama na Autokomandi, pokušao sam da se setim šta je to što me je toliko dugo držalo prikovanim za telefon. Da li je to bio samo dopamin ili su možda posredi i moji potiskivački mehanizmi. Mrzeo sam sve što je imalo veze s tim. Mrzeo sam društvene mreže, mrzeo sam skrolovanje, mrzeo sam rilsove u kojima pokušavaju da nahrane beskućnike. A onda mi je palo na pamet: možda nisam bio tip za sve ovo, ali mi je bilo potrebno neko olakšanje.
Kao i sa drugim stvarima, uspeo sam za kratko vreme da pređem dozvoljenu granicu. Neko bi rekao — zavisnički tip ličnosti. Složiću se. Dok sam u alkoholu tražio brzu popravku raspoloženja, telefon je bio tu za gašenje ako bih u nekom trenutku osetio previše. On je u meni budio dugo priželjkivano ništa, tek tupu, mada nasušnu prazninu.
Ujutru bih se probudio i rukom počeo da opipavam po krevetu. Bilo je zaista teško prestati buljiti u ekran kada bih ga se jednom dočepao. Svi ti rilsovi smenjivali su se preda mnom kao na zamišljenoj filmskoj traci, tako da im ni sadržaj ne bih zapamtio. Onda bih pošao do wc-a i poneo telefon sa sobom. Da spremim doručak i popijem kafu — telefon sa sobom. Ubrzo bi usledila druga tura pomnijeg instagram gledanja, nakon čega bih počeo da osećam blagu glavobolju.
Ponekad bih u toku dana poželeo da odmorim. Međutim, ekran je moj mozak držao budnim i nije se moglo olako protiv toga.
Ipak, mislim da sam od svega najviše mrzeo način na koji me je to držalo slabo prisutnim u mom životu. U početku, teško da je uopšte izgledalo kao promena.
Eto me sada ovde, u nešto manje krcatom busu na isključenju kod Arene. Čudno je ne gledati u telefon. Kao da počinjem da osećam nervozu zbog toga. Ipak, danas je prvi dan mog digitalnog detoksa. Rešen sam da ovu priču isteram do kraja. Na izlasku iz busa uspevam da se rastužim zbog jedne pomisli: ajfon je i dalje u mom rancu, hteo ja to da priznam sebi ili ne. Šta ako budem morao da koristim microsoft authenticator na poslu, kako ću bez njega?
Neke dijete je zato najbolje uvoditi po malo. Ili jednostavno, na kraju, dati otkaz.
Autor: Stefan Čizmić