foto: Canva
ok se Srbija suočava s dugim sušnim talasima, požarima i nestašicama vode u sve više opština, pitanje očuvanja prirodnih resursa – posebno vode – postaje jedno od ključnih za naš opstanak. U intervjuu za Mingl, o tome su govorili Petar Ilić, predsednik udruženja „Bitka za Vlasinu“, i Mika Nikolić, aktivistkinja iz inicijative „Pravo na vodu”. Iako dolaze iz različitih krajeva i organizacija, dele zajednički stav: voda nije resurs – ona je zajedničko dobro, a njena zaštita zavisi od svakog od nas.
Mingl: Za početak, šta je zapravo „Bitka za Vlasinu“ – kako je udruženje nastalo, koje su ključne aktivnosti i na koji način se borite za očuvanje prirodnih resursa, prvenstveno vode?
Petar Ilić: „Bitka za Vlasinu“ je nastala pre skoro pet godina – tačnije, biće to za oko mesec dana, u avgustu 2020. godine. Inicirali smo je mi, pojedinci i poznanici još iz devedesetih, koji smo ranije bili aktivni kroz različite društveno-političke angažmane, ali i u oblasti zaštite životne sredine. Na početku nas je bilo šestoro-sedmoro inicijalnih članova, i zapravo se taj broj do danas nije mnogo promenio – i dalje nas je otprilike toliko.
Naš osnovni cilj od početka bio je očuvanje reka na teritoriji opštine Vlasotince i, uopšte, zaštita životne sredine, s tim što su nam prioritet bile reke i borba protiv izgradnje derivacionih mini hidroelektrana.
Mingl: O vodi brine i inicijativa „Pravo na vodu“. Reci nam nešto više o ideji koja stoji iza inicijative i zbog čega je važno štititi vodu od privatizacije, neodržive eksploatacije i zagađenja?
Mika Nikolić: Inicijativa „Pravo na vodu“ nastala je 2018. godine kao odgovor na narastajuću ekološku krizu i ugrožavanje vodnih dobara u Srbiji. Od 2019. godine funkcioniše kao deo organizacije za političku ekologiju „Polekol“. Naš rad obuhvata zaštitu reka, borbu za dostupnost čiste pijaće vode na neprofitnoj osnovi, pravo na lekovitu vodu i dostupnost banjskih lečilišta.
Iako je pravo na vodu međunarodno priznato ljudsko pravo, u Srbiji prema istraživanjima UN-a, oko milion i po ljudi povremeno ili stalno nema pristup čistoj pijaćoj vodi. To znači da svaki četvrti stanovnik u nekom delu godine ne može da zadovolji osnovne potrebe poput pića, higijene ili kuvanja. To predstavlja ozbiljan rizik po javno zdravlje i dodatno opterećuje kućni budžet, jer su ljudi prinuđeni da kupuju flaširanu vodu.
Ovakva praksa podstiče i korišćenje plastike – čime se stvara veliki otpad, a mikroplastika prisutna u ambalaži može imati negativan uticaj na zdravlje. Posebno su pogođene žene, koje su često odgovorne za obezbeđivanje vode u domaćinstvu, što dodatno utiče na njihovo fizičko i psihičko zdravlje.
Privatizacija vodosnabdevanja, koja je u inostranstvu pokazala lose rezultate, ne sme se dogoditi i kod nas. . Kada su privatne kompanije upravljale vodovodima, fokus je bio na profitu – kvalitet vode se smanjio, cena porasla, a ulaganja su izostala. Ruralne sredine su često prve ostajale bez vode, što dovodi do iseljavanja i dodatnog otvaranja prostora za eksploataciju prirodnih dobara.
Zato insistiramo da vodovodi ostanu javni – transparentni, podložni zakonima i u službi ljudi, a ne profita. Vodu ne smemo posmatrati kao resurs, već kao zajedničko dobro koje treba da pripada svima. Zaštita vode zahteva sagledavanje i prirodnih i društvenih aspekata, jer su svi ti procesi međusobno povezani.
Mingl: U trenutku kada se Srbija suočava s brojnim požarima i sve češćim restrikcijama vode, šta nam to govori o odnosu institucija prema zaštiti prirodnih resursa i osnovnim ljudskim pravima poput prava na vodu?
Petar Ilić: To je prilično kompleksno pitanje, jer se u zemlji u kojoj živimo legitimitet i legalitet samih institucija često dovode u pitanje. Institucije uglavnom ne rade svoj posao – ono što bi trebalo da bude njihova nadležnost, nažalost, sve češće preuzimaju sami građani. To rade udruženja poput našeg, bilo da su formalna ili neformalna.
Mnoge od tih inicijativa, kada uvide da kroz građansku borbu ne mogu da postignu konkretne rezultate, prelaze i u politički angažman – uključuju se u lokalne zajednice, deluju kroz opštine i lokalne parlamente.
Generalno, u Srbiji danas institucije sve češće predstavljaju sami građani. To vidimo i kroz studentske i građanske proteste, kroz brojne pobune. Građani su, trenutno, jedina prava i najvažnija institucija u ovoj zemlji.
Mingl: Koji su glavni uzroci nestašica vode u Srbiji — klimatske promene, zastarela infrastruktura ili neadekvatna institucionalna politika?
Mika Nikolić: Balkan je ozbiljno pogođen klimatskim promenama. Srbija nije zemlja bogata vodama, i taj mit moramo da razbijemo. Inicijativa „Pravo na vodu” godinama mapira nestašice, a samo u 2024. zabeležili smo ih u 60 opština. U julu nam se javilo osam zajednica sa akutnim problemima.
Iako postoji Nacionalni plan adaptacije na klimatske promene, on ne odgovara potrebama ljudi na terenu. Lokalna rešenja, poput zabrane zalivanja bašta ili punjenja bazena, nisu održiva – ona pokazuju institucionalnu neprilagođenost ozbiljnoj vodnoj krizi. Potrebna su dugoročna i sistemska rešenja.
Pored klimatskih faktora, veliki izazov je i zastarela infrastruktura – u mnogim opštinama cevi su stare i po 40–50 godina, a gubici u mreži dostižu 35%. To znači da trećina vode nestaje kroz pukotine, curenja i neodržavane cevi, često ugrožavajući i njen kvalitet.
U osnovi, ovo su politička pitanja. Naše iskustvo pokazuje da se institucije pokreću tek kada građani izvrše pritisak. Udruživanje, solidarnost, korišćenje pravnih mehanizama i osvajanje medijskog prostora ključni su alati u borbi za dostupnu i sigurnu vodu.
Mingl: Koliko su lokalne zajednice osnažene i informisane da prepoznaju i brane svoje interese kada su u pitanju resursi poput reke, jezera, ili pijaće vode? Da li primećujete rast svesti i otpora među ljudima?
Petar Ilić: Da, to jeste vrlo zanimljivo i podstaknuto pitanje. Poslednjih godina, kroz sve ove bitke i borbe za očuvanje prirode – počev od ljudi sa Stare planine koji su ustali u odbranu svojih planinskih i brdskih reka od izgradnje derivacionih mini hidroelektrana, pa do sve aktuelnijih tema u vezi sa otvaranjem ilegalnih rudnika i pokušajima rudarenja litijuma – bilo u Podrinju i Jadru, bilo kroz sve učestalije najave otvaranja rudnika u jugoistočnoj Srbiji – javnost je, prema našem iskustvu, itekako upoznata s aktivnostima ovih udruženja, ali i sa konkretnom situacijom na terenu.
Naravno, postoje različiti nivoi i oblici reakcije građana. Nisu svi jednako glasni, ali postoji izraženo nezadovoljstvo i briga zbog ovih problema. S obzirom na to da mi delujemo u manjoj sredini, konkretno u Vlasotincu, znamo da građani znaju za naš aktivizam – prepoznaju ga jer sve što radimo činimo transparentno, otvoreno ukazujemo na probleme, bilo putem naše Fejsbuk stranice, bilo kroz medije koji su nam dostupni.
Problem je u tome što građani, naročito u manjim mestima, često reaguju tiho, privatno, ili iz straha ne istupaju javno. Boje se eventualnih posledica – bilo da rade u državnim institucijama, javnim preduzećima, ili u privatnim firmama koje su u nekoj vrsti zavisnosti od lokalnih vlasti.
Ipak, uprkos tome, imali smo dobar odziv u poslednje vreme – i tokom zime i nedavno, svaki put kada smo pozivali na proteste ili akcije u Vlasotincu. Generalno, zadovoljni smo, ali istovremeno svesni da masovnost i dalje izostaje u meri u kojoj bismo želeli.
Mingl: Smatrate li da bi Srbija mogla uskoro ući u stanje hronične nestašice vode ako se aktuelni trendovi – klimatske promene, neplanska eksploatacija i institucionalno ćutanje – nastave? Šta bi po vama bile hitne mere koje bi država morala da sprovede?
Petar Ilić: S obzirom na celokupne klimatske promene i sve učestalije nepogode, važno je da razbijemo stereotip da Srbija ima obilje reka i pijaće vode. Ta tvrdnja jednostavno nije tačna. Brojne analize i studije stručnjaka i nadležnih institucija ukazuju na to da se Srbija nalazi pred ozbiljnom i rastućom krizom kada je reč o dostupnosti pijaće i čiste vode.
Prvenstveno bi institucije, koje bi morale da poštuju zakone i Ustav ove zemlje , trebalo da preduzmu hitne mere kako bi se ovaj problem sistemski rešavao. Ne može se očekivati da se samo civilni sektor bori za ono što bi trebalo da bude prioritet svih prioriteta. Državne institucije moraju da prepoznaju da nije sve u profitu i pohlepi – jer, ako ostanemo bez pijaće vode, onda se zaista postavlja pitanje kakvog smisla ima bilo šta drugo.
Ovo nije problem koji pogađa samo Srbiju – to je globalni izazov. Ali Srbija mora hitno da se uhvati u koštac s ovim pitanjem. Na kraju krajeva, institucije bi morale da sarađuju s civilnim sektorom, nevladinim organizacijama, građanskim inicijativama i aktivističkim grupama kako bi se na vreme preduzele mere, kako bi se delovalo preventivno i odgovorno.
Mingl: Mladi često osećaju da nemaju dovoljno prostora da utiču na važne odluke u svojim zajednicama. Šta biste poručili mladima koji žele da se uključe u borbu za očuvanje vode i prirode, ali ne znaju odakle da počnu?
Petar Ilić: Ono što mi iz „Bitke za Vlasinu“ poručujemo od prvog dana, i mladima i starijima, jeste da je sve u pojedincu. Ne morate biti deo formalnih ni neformalnih organizacija da biste nešto promenili. Kada god vidite neki problem, reagujte. Zabeležite, obavestite nadležne institucije. Postoji Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Možete informacije proslediti i medijima – lokalnim, regionalnim – a najpre inspekcijskim službama koje su za to nadležne.
Kada vidite nepravilnost, prijavite je slobodno.
Mladi danas imaju ogromnu prednost – daleko su inventivniji, otvoreniji za informacije i imaju bolji pristup znanju nego što je to imala moja generacija u njihovim godinama. Svesni su svog okruženja, a to su pokazali i proteklih deset meseci, kroz studentske i građanske pobune u kojima su učestvovali u ogromnom broju – čak i do 90% slučajeva.
Mika Nikolić: U Srbiji je ekološki pokret sve veći, i trend njegovog rasta se nastavlja. Na brojnim barikadama, protestima, javnim raspravama, pokazali smo da nas se pitanje očuvanja životne sredine tiče. Gotovo u svakom mestu možete naći neku neformalnu grupu ili organizaciju koja se bavi pitanjima životne sredine. Zahvaljujući studentskim protestima, građanski zborovi, kao legalni mehanizam kojim raspolaže naš pravni sistem, su vraćeni na velika vrata, i pokazali su se kao dobra opcija da se građani bave pitanjima koja su za njih važna. Kada znamo da imamo sve ove prilike, potrebno je da se informišemo na koja vrata možemo zakucati. Za promenu nam je važna svaka osoba, i verujem da će vas ljudi koji se bave pitanjima životne sredine oberučke prihvatiti i uključiti u svoj rad.
Interesujte se za svoj lokal, podržite lokalne aktiviste, učestvujte u zborovima, pričajte o problemima među sobom. Udruženi možemo da postignemo više. Iako su institucije pasivne i ignorišu javni interes, ovo je naša borba, u kojoj ne smemo biti sami. I nismo. Narod je pokazao da je sposoban da napravi velike korake i da svoj doprinos za promenu u društvu.
Mingl: Možete li navesti konkretan primer kako je izgradnja male hidroelektrane uticala na zajednicu i koje su reakcije lokalnog stanovništva kroz inicijativu „Pravo na vodu“?
Mika Nikolić: Jedan od značajnijih primera kako planirana izgradnja male hidroelektrane utiče na zajednicu jeste slučaj reke Studenice, u opštini Ušće. Projekat izgradnje MHE Studenica S4 – Gradina, planiran u zaštićenoj zoni UNESCO rezervata biosfere Golija – Studenica, izazvao je duboku zabrinutost građana zbog potencijalne štete po reku, njen ekosistem, zajednicu, zakonom zaštićene vrste i kulturno nasleđe.
Reakcija zajednice bila je izuzetno snažna. Inicijativa „Pravo na vodu“ niz godina sarađuje sa lokalnim aktivistima inicijativa „Sačuvajmo Studenicu“ i „Sačuvajmo planinske reke Kraljeva“. Kako bismo dodatno mobilisali i motivisali građane pomogli smo lokalnim inicijativama da organizuju ulične akcije i zbor građana u mestu Ušće. Zbor građana okupio je preko 400 ljudi, uključujući više od 200 stanovnika opštine Ušće i 200 gostiju. Građani su na zboru formalno izglasali zahtev za brisanje svih lokacija za MHE iz Prostornog plana, kao i zabranu izgradnje konkretne hidroelektrane Gradina S4 na Studenici.
Zbor je takođe inspirisao goste iz okolnih mesta i inicirao ideju o formiranju saveza opština koje spaja reka Studenica, čime je lokalna borba dodatno proširena. Paralelno s građanskim aktivnostima ..Polekol” je inicirao pismo naučne podrške, koje je potpisalo više od 220 naučnika, ukazujući na ozbiljne posledice po biodiverzitet i hidrologiju do kojih bi došlo ako se projekat sprovede. Ovaj spoj građanskog aktivizma, naučne argumentacije i javnog pritiska predstavlja model uspešne borbe za zaštitu reka i prava na vodu.
Razgovor vodila: Andrea Virag