Danas je sreda, 27. avgust. Dan ni po čemu poseban, poput mnogih drugih. Još uvek na početku radne nedelje, trudim se da ne razmišljam o poslu koji me čeka sutra. Kako bih odobrovoljio svoju preokupiranu glavu, predlažem Olgici da naručimo nešto iz O’brocka, na šta ona iste sekunde pristaje. Očekivao sam da će reći da moramo ,,malo da prištedimo”, pa me njen odgovor zatiče nespremnog. Uzimam, dakle, telefon i naručujem preko Glova, a njene reči isprva kao da jedva primetno dopiru do mene. Kaže mi: ,,Pričam ja s mamom i kažem joj pišeš kolumnu o anksioznosti i ova stvar biće o tome kako kad god se posvađamo ti ideš u Dobanovce, seliš se od mene, bežiš. I ona krenula da se smeje. I kažem joj tako se mi podžapali jedan dan, ti bio na putu do kuće, rekao si: ‘Idem ja u Dobanovce’, a ja spustim slušalicu i nastavim da ti kuvam kafu. Posle tri minuta zoveš ti: ‘Dolazim kući, oćeš da budeš normalna?’, ja pitam tebe: ‘Oćeš ti da budeš normalan?’ i sipam kafu. I eto, čekam te na kraju s kafom.” Nekome ko me ne poznaje može se učiniti da užasno puno pričam o Dobanovcima, mom rodnom mestu. Ali kada priču o izgubljenom zavičaju zameni neposredna zbilja, postaje jasno da se ovde radi o nečemu drugom. Nazovimo to bežanjem ili jednostavno strahom od napuštanja, svejedno je. U pitanju je bliskost. Dugo mi je trebalo na pravi način da sagledam glas koji živi u mojoj glavi. To je glas koji me i na najmanji nagoveštaj konflikta podseća kako je to biti ostavljen i koji mi govori da je najbolje da se sklonim, pre nego što stvari odu predaleko. Ako hoćete, on je moj iskrivljeni mehanizam. Ali evo u čemu je caka – taj glas užasno loše procenjuje i često pravi trajnu i nepopravljivu štetu, ne samo u partnerskim odnosima. Veći deo svog života proveo sam konstantno bojeći se. Što kaže jedan moj prijatelj – imam oči koje neprestano procenjuju, kao da je neko uperio blic u njih. Međutim, ne želim da zaboravim da se iza tih očiju krije dečak kog su najbliži mnogo puta izneverili i koji je uglavnom bio prepušten sebi, bez puno izgleda za pravilnim razvojem i osuđen na večito čišćenje svog mentalnog dvorišta. U tom smislu, pretpostavljam da je i dalje tako. Ali ono što bih želeo sada tom dečaku da poručim je da se ne grize previše zbog toga što se i dalje plaši. Uzevši sve u obzir, dobro je stigao. Zato, ljubiška, sledeći put kad odem, ne brini za mene. A ako se kafa ohladi, skuvaćemo novu. Autor: Stefan Čizmić
Mingl kutak
Kod kuće je najgore
