Draga Miljo,
Evo nas u Prokletoj avliji već godinama, toliko smo dugo ovde, toliko je ona dugo ovde da je parče neba iznad nje počelo da rđa od buđi. Tišina je trajala duže od vremena, hladno je, a Sunce se probija kroz rešetke onda kada se svi zajedno skupimo da odigramo dodole – otvaramo usta, uši i nos: da pojedemo Sunce za nas, za naše prokleto dvorište, da više nikada ne bude hladno. Tada nas jure i tuku naši anđeli čuvari, kroz zube manito – teraju nam dan ili zatvaraju kapke, da ne vidimo.
Psuju oni i Sunce – sve pendrekom po glavi, da ide na neko drugo mesto. Navikli smo se bili na prut, koža se zadebljala od udaraca, pa nekada ne bismo bili ni sasvim svesni da li nas biju ili otpozdravljaju. Navikli smo se bili na prut, dobro je nama bilo ovde. Nije se ni videlo, ispod majice i nogavice – modrice. Nije se ni videlo. Preko očiju svima nama marama crna, skupimo se i igramo ćorave bake, ko se na koga sruči – onaj drugi završava igru. Pravila su jasna: mi moramo da nosimo povez, oni kako odaberu, ako odaberu – a odaberu, cakle im se oči ispod i kroz njega vide kao divlje mačke.
Miljo, nemoj nikome da kažeš, ali videla sam – oni nose noževe iz kojih znaju da pucaju. Nešto se noću povredi u vazduhu. Čujemo samo kako se zemlja pomera pod nama, kao da nešto dole kopa, hoće da ispliva. Ponekad šapće. Ponekad plače. Ponekad samo ćuti. Kažu da se ne pomeramo kad to počne, da legnemo i brojimo do sto – ako stigneš do kraja, preživeo si dan unapred. Nekad se pojavi neko novi – ne zna pravila, pa mu ne treba dugo. Isti povez, ista marama, ista igra. Jedan je plakao, dugo. Onda više nije. Sad mu se svi sklanjamo s puta, jer zna pravila bolje nego iko.
Miljo, ja više ne znam koliko nas ima.
Neko šapuće da smo samo senke onih koji su otišli. Neko drugi kaže da je i to previše poezije za ovakvo mesto. A kada ja nešto kažem, svi gledaju u mene kao da sam pljunula u čorbu. Ako ti ovo ikako stigne – zakopaj ga. Ovo pismo. Zakopaj ga ispod trešnje, kod stare kuće, zemlja da se uplaši, pa da se pridruži, da poprimi sve te korake kroz svoje pukotine, ja sanjam kako Sunce izraste i kroz beton i gleda ih pravo u oči.
Pozdravi one kojih još ima,
Neca