Ekonomsko nasilje – nevidljivi oblik kontrole

foto: Canva

Nasilje ne mora da ostavi modrice da bi bilo stvarno. Nekada, ono je nevidljivo golim okom – nije odmah veliko i primetno, već tiho ulazi u svakodnevicu i postaje „normalno”. 

„Koliko puta ste čuli od prijatelja da im partner traži opravdanje za svaku potrošenu paru – i pomislili da je to normalno? Ili se to možda vama desilo, pod velom brige?" Partner koji ti traži da opravdaš svaki dinar, odlučuje šta možeš da kupiš, uskraćuje ti novac za osnovne potrebe ili te primorava da prodaš svoju imovinu – to je ekonomsko nasilje.

Iako pogađa veliki broj ljudi, u najvećem procentu žene, o njemu se gotovo i ne govori. Često se kaže da se ovakve situacije dešavaju samo u braku, ali one lako počinju i u vezi, u obliku „sitnih” kontrola, koje kasnije postaju ozbiljnije. 

Šta je ekonomsko nasilje? 

Ekonomsko nasilje označava situacije u kojima jedan partner zloupotrebljava finansijski položaj da bi ostvario kontrolu nad drugim. Ono može biti sistematsko sprečavanje da se partner zaposli ili zarađuje, čime se stvara finansijska podređenost. Neretko podrazumeva i oduzimanje prihoda i imovine, uskraćivanje sredstava za život ili namerno rasipanje partnerovih sredstava. Takođe može se pokazati i kroz potpuno ili delimično uskraćivanje pristupa „zajedničkom novcu”, određivanje na šta se taj novac sme trošiti.

Iako se može javiti u svim vrstama odnosa, od bračnih zajednica do veza i porodica, često ostaje neprepoznato jer se doživljava kao tabu ili „privatna stvar” tj. deo dogovora među partnerima. Kako sociolog Slobodan Miladinović ističe u razgovoru za „Talas” - „Prva radnja je sprečavanje partnera da se zaposli, radi i zarađuje, čime se sistematski dovodi u podređen i ekonomski zavisan položaj.“ 

Zašto ga teško prepoznajemo?

Ekonomsko nasilje je naročito teško prepoznati jer se često prikazuje kao nešto pozitivno ili korisno. Kontrola nad novcem se prikazuje kao „briga o budžetu“ ili „odgovorno upravljanje porodičnim finansijama“. 

Partner, uglavnom muškarac, koji ograničava pristup pravda svoje ponašanje time da želi da izbegne nepotrebne troškove ili da planira budućnost, što kod žrtve stvara dilemu „da li je to zaista nasilje ili samo različit pristup trošenju.“ Istraživanja udruženja Peščanik pokazuju da je čak 49,5 odsto žena u Srbiji izjavilo je da je doživelo neki oblik ekonomskog nasilja, dok podaci Centra za podršku ženama pokazuju da je samo u Vojvodini zabeleženo 97 slučajeva ekonomskog nasilja u jednoj godini, pri čemu su u 96 odsto slučajeva počinioci bili muškarci.

Neki od sličnih primera mogu biti i : „Možda smo drugačije odrasli ili smo drugačije učeni da baratmo novcem… Njegovi/njeni roditelji su tako funkcionisali i ništa im nije falilo… Pa tako se kod MENE oduvek radio, itd…“  Nejasne granice stvaraju situacije u kojima se ovakvo ponašanje ne vidi kao problem, već dogovor unutar veze.

Dodatnu poteškoću stvara i pravni okvir. Zakon o sprečavanju nasilja u porodici iz 2017. prepoznaje ekonomsko nasilje samo kao jednu od opštih kategorija porodičnog nasilja, bez detaljne definicije i jasnih kriterijuma. Kako piše Ženska inicijativa, u praksi, sudovi ovakve slučajeve često svrstavaju pod „ugrožavanje duševnog zdravlja ili spokojstva“, što otežava prepoznavanje problema i samim tim otežava žrtvi da dobije adekvatnu zaštitu.

Ćutanje o nevidljivom nasilju

Razlozi zbog kojih društvo retko govori o ovom obliku nasilja su mnogobroji, ali jedan zasigurno leži u njegovoj „nevidljivosti“. Za razliku od fizičkog nasilja, ekonomska kontrola ne ostavlja modrice, naprotiv često se opravdava kroz narativ o „brizi za porodicu“ ili „odgovornosti“. Dodatni doprinos daju i patrijarhalni obrasci, u kojima se i dalje podrazumeva da muškarac upravlja porodičnim novcem, dok žena pravi kompromis. Kada partner traži opravdanje za svaku kupovinu ili ograničava pristup finansijama, to se u mnogim domaćinstvima doživljava kao normalno, a ne kao oblik zlostavljanja.

To može da se manifestuje na mnogo načina -  nemogućnost odlaska kod na primer privatnog lekara specijaliste jer to košta, nemogućnost bavljenja bilo čime što ne ne proizvodi novac ili se ne može monetizovati (hobi, humanitarni rad,..), tretiranje kućanskih poslova ili rada za „porodičnu firmu” kao očekivanog a ne kao nekog rada koji treba biti vrednovan i plaćen. Zaposleni u firmi primaju platu, a partner ili partkerka radi i ne dobija sopstvene prihode od tog posla, već oni idu u porodični budžet kom pristup ima samo jedan od partnera. 

Na kraju, postoji i snažan element srama i straha. Mnoge žene ne prijavljuju ovakve situacije jer ih ne prepoznaju kao nasilje, a čak i kada ih prepoznaju, plaše se ekonomske nesigurnosti ako napuste vezu ili brak. Naslinici često koriste situacije u kojima žrtve nisu u radnom odnosu ili ne poseduju „sopstveni“ novac, kako bi izvršili pritisak da se iz odnosa ne izađe.

„Kako ćeš ti sam/a da se izdržavaš… pa nemaš posao ko će da te zaposli sa tolikom rupom u CV-u…“ Strah od finansijske neizvesnosti i društvena stigmatizacija žrtava dodatno utiču na to da ekonomsko nasilje ostane tiha, nevidljiva pojava o kojoj se nedovoljno govori.

Istraživanje koje otkriva razmere problema

Podaci organizacija pokazuju da ekonomsko nasilje u Srbiji nije retka pojava. Istraživanje Centra za mame iz 2022. godine, sprovedeno na uzorku od 2.381 majke, otkriva zabrinjavajuće obrasce ponašanja:

• 10,5 % žena navodi da im partner ograničava pristup novcu.

• 26 % mora da opravda svaki trošak partneru.

• 20,4 % ima zabranu da kupuje određene stvari.

• 5,2 % je bilo primorano da proda svoju imovinu.

• 29,4 % uopšte nema kontrolu nad porodičnim finansijama.

Ovi brojevi jasno ukazuju da ekonomska kontrola često ima oblik oduzimanja prihoda ili imovine, uskraćivanja sredstava za osnovne potrebe, kao i prislinog opravdavanja troškova kako bi partner bio onemogućen da raspolaže novcem.

Statistike su posebno alarmantne jer ukazuju na to da ekonomsko nasilje ne pogađa samo žene u braku. Ono često počinje još tokom veze, najčešće kroz sitne zabrane, kontrolu troškova ili preuzimanje pune „brige“ o budžetu, a kasnije u braku dobija ozbiljnije i teže oblike.

Institucije i zakon - rupa kroz koju slučajevi nestaju

Ekonomsko nasilje retko nastupa ishitreno i bučno, ono se najčešće se uvlači neprimetno, tiho na zadnja vrata maskirano obrascima ponašanja koje je lako opravdati. Počinje kao navodna „briga“, a prelazi u preuzimanje kontrole uz objašnjenje da agresor ima bolji uvid u trošenje ili kroz suptilne smešne primedbe na način kako žrtva troši novac. Postepeno, ti naizgled bezopasni komentari postaju osnova za dublju kontrolu. Kako se kontrola učvrsti, dolazi do parcijalne ili potpune zabrane zapošljavanja, školovanja ili karijernog napredovanja, baratanja novcem, sve u cilju održavanja ekonomske zavisnosti žrtve. 

Nasilnik može forsirati potpisivanje dokumenata kojima preuzima imovinu ili pravo na njeno raspolaganje, namerno stvarati dugove na ime partnerke, povremeno ili stalno oduzimati njenu zaradu bez ikakvog objašnjenja. Autonomni ženski centar (AŽC) naglašava da upravo ovakvi zakoniti, ali nasilni potezi, kao što je prisilno potpisivanje dokumenta, činile su eskalaciju ekonomskog nasilja, često do tačke u kojoj žrtva ostaje bez finansijske perspektive, nemajući ni zaradu ni ušteđevinu, ni mogućnost da napusti nasilni odnos.

Kao rezultat, eskalacija ekonomskog nasilja pretvara žrtvu u osobu čiji se život svodi na odobrenje nasilnika da kupi osnovne stvari. Bez mogućnosti za zaposlenje, dalje školovanje ili pristup računu, žrtva biva zarobljena u odnosu, čak i onda kada nema fizičke povrede, nasilje postaje potpuno vidljivo kroz nedostatak izbora.

Zašto se retko prijavljuje

Ekonomsko nasilje često ostaje u senci, jer ne ostavlja vidljive povrede i često deluje poput „brige o budžetu“. To obeshrabruje žrtve da ga prepoznaju kao nasilje, mnogi ga pripisuju jednostavnoj razlici u finansijskim navikama, odgoju ili partnerovom „dobronamernom savetu“. Upravo zbog te kamuflaže, ovaj vid nasilja ostaje neprijavljen i nevidljiv široj javnosti.

Sistemski propusti dodatno otežavaju prijavljivanje. Iako Zakon o sprečavanju nasilja u porodici priznaje ekonomsko nasilje kao jedan od oblika zlostavljanja, on ga ne definiše dovoljno jasno niti precizira specifične oblike kontrole. 

Kako piše ženska inicijativa „Žena - žrtva ekonomskog nasilja, po pravilu, nije u materijalnoj situaciji koja joj omogućava da angažuje stručnu pomoć,.., i da ne postoje službe za pružanje besplatne pravne pomoći pri sudovima, mogućnost koja ženama stoji na raspolaganju je da se obrate nekoj od ženskih organizacija koje pružaju ovu uslugu:“ Besplatnu pravnu zaštitu pomoć pružaju NVO poput Ženske inicijative ili Autonomnog ženskog centra.

Na društvenom nivou, objašnjenje nasilja kroz obrazac da „muškarac treba da bude taj koji vodi finansije“ dodatno cementira finansijsku kontrolu, žrtva se oseća izolovano, bez podrške, posebno kada zahteva da napusti odnose u kojem preovlađuje ekonomska zavisnost i strah od finansijske nesigurnosti.

Strah od odmazde dodatno sprečava prijavljivanje. Žrtve često ne žele da naznače da prijavljuju nasilje, jer se boje reakcije nasilnika. Iako zakon omogućava i anonimne prijave, mnogima je to nezamislivo, jednostavno strah od nasilnika i dalje preovlađuje.

Ekonomsko nasilje je oblik kontrole koji duboko zadire u dostojanstvo i slobodu žrtve, ali se i dalje prečesto odvija neprimećeno. Iako ga zakon formalno prepoznaje, nedostatak jasne definicije i razrađenih mehanizama zaštite otežava dokazivanje i prijavljivanje. Društvo ga neretko opravdava patrijarhalnim obrascima i predstavom da je upravljanje novcem „muška uloga“, dok žrtve, suočene sa strahom od finansijske nesigurnosti, osudom okoline i nepoverenjem u institucije, ostaju u začaranom krugu nasilja. 

Ekonomska sloboda nije luksuz – to je pravo, a pravo nikada ne treba da zavisi od tuđe dozvole.