Foto: Ognjen Ranđelović
Praznina je vajar postojanja. Viktor Tarner, u svojoj knjizi The Ritual Process (1969), popularizovao je ideju liminalnog stanja (prelaska iz jedne faze života u drugu) kao jednu od ključnih faza u životu. Liminalno stanje je ritualni prelazak u kome osoba više nije ono što je bila, ali još uvek nije postala ono što će biti.To je period praznine, haosa, slobode i nesigurnosti, u kome se stvara prostor za promenu i nastanak nečeg novog. U tom stanju nalaze se liminari – ljudi koji su izmešteni iz svakodnevne rutine i uobičajenih društvenih uloga. Oni lebde između poznatog i nepoznatog, često neopaženi, kao duhovi. Mogu biti ranjivi i marginalizovani, ali istovremeno oslobođeni društvenih normi, što im omogućava da posmatraju svet sa distance i otvara prostor za kreativnost i inovaciju. Na primer, student koji je završio studije, ali još nije ušao u svet rada – više nije učenik, ali još nije radnik – nalazi se u liminalnom stanju. Ovo se ne odnosi samo na pojedince, već i na grupe. Društveni pokreti i protesti često imaju liminalni karakter. U njima se ljudi okupljaju van ustaljenih struktura, skidaju maske svojih uloga i otvaraju se jedni drugima. Taj osećaj povezanosti i zajedništva u neizvesnosti naziva se communitas. Umetnici su stalno u tom prelaznom prostoru – između stvarnosti i imaginacije. Glumci, na primer, ulaze u uloge koje su poput tunela između stvarnog i izmišljenog sveta. Iako nije uvek vidljivo na prvi pogled, liminalnost se oseća i u estetskim izražajima, naročito u onima koji izazivaju osećaj poznatog, a ipak nelagodnog – karakterističnog za žanr liminalnih prostora.
Propao si kroz ograničenja stvarnosti. Pred tobom je lavirint praznih kancelarija, kičastih požutelih tepiha i nelagodnih LED svetala, sa onim zujanjem koje više osećaš kako ti se uvlači pod kožu no što ih čuješ. Pokušavaš da dokučiš tu melodiju monotonije, koja bi te i smirila, možda, da se, jedva van tvog perifernog vida, uvek ne krije silueta večnosti u svetu koji nije u potpunosti tvoj. Ovo je premisa internet fenomena “Backrooms”, koji je maja 2019. godine fascinirao internet. Ideja je nastala na 4chan-u, uz sada već ikoničnu fotografiju sablasnog praznog kancelarijskog prostora i kratki tekst koji je kasnije služio kao osnova za razvijanje i mitologizaciju “Backroomsa” i ubrzo i ostalih liminalnih prostora. Iako ovo nije prvi primer prisustva liminalnog prostora na internetu, ova objava i YouTube-ova čudna algoritmična favorizacija sadržaja sa kompilacijama slika slične esencije, uz lo-fi ili lagodno nelagodne muzike, popularizovali su koncept. Ovo više nije bilo nešto poznato samo korisnicima opskurnih foruma na Redditu i 4chan-u, već fenomen. Ove fotografije, iako su sve fundamentalno različite, imaju neke zajedničke stvari: nedostatak bilo koga na fotografiji, sem implicirane perspektive fotografa; osećaj melankolije, blage nostalgije za mestom koje si možda video u snu; nelagodnosti pomešane sa talasom komfora. Igrališta, hodnici škola, bazeni i ulice su subjekti ovih fotografija. Univerzum Backroomsa se toliko proširio da sada u kanonu postoje pravila, entiteti i mnogobrojni nivoi ovog modernog čistilišta. Nalik na Tarnerove ideje, stvorila se zajednica, gde su umetnici krenuli da stvaraju zajedno – i to brzo. Sve ovo postavlja pitanje: šta je ljude povezalo sa ovim svetom morbidne lepote? Prizemnost lokacija i univerzalna životna iskustva povezana sa istim definitivno igraju ulogu u tome. Svi smo makar jednom videli nešto slično – prazne hodnike škola, prazne tržne centre, igrališta, bazene. Uporedo sa time, ovakve lokacije su sinonimne sa infantilnim dobima u životu, što budi osećaj nostalgije i komfora. Kada u tu jednačinu procuri ton izolacije i ideja da se nešto maliciozno krije odmah iza ugla, ukaljamo slikovitu sentimentalnost nevinosti.
Ni’ tamo, ni’ ovamo. Zarobljen si u prostorima koji izgledaju svakodnevno i nikad ne znaš šta može da te sretne na sledećoj skretnici. Teško je da razgovaramo o ovom fenomenu, a da ne spomenemo njegovu neotuđivu povezanost sa anksioznim poremećajem, depersonalizacijom i derealizacijom. Nekada normalne stvari sada deluju čudno, nepoznato, do trenutka kada se osećaš kao da ne pripadaš svom telu. Prostori izgledaju realno, ali gube svoj osećaj realnosti. Sve ovo stvara netrpeljivu emotivnu i svesnu izolaciju od svog života. Kao da si zarobljen negde u hodnicima svoje svesti, dok se realnost suptilno ruši pred tobom.
Danas, kada kada ljudi sve više brinu o mentalnoj higijeni i svest o istoj raste, nije čudno da pomislimo da estetika liminalnosti igra ulogu vizuelne metafore za ono što mnogi od nas osećaju. Obitavanje u ovakvim ambijentima je nalik na istraživanje psihe, na granici izmeštene ose stvarnog i nestvarnog. Možda je to ono što stvara taj komfor – potreba da budemo viđeni i shvaćeni kada nam to deluje nemoguće. Možda su mnogi pronašli baš to kroz ambijente liminalnog, kroz osećaj koji nam oni pružaju. Kroz zajednice koje odjekuju kroz tunele izolacije, u izmaglici bezdanosti, kroz siluete spoznaje kolektivnih tegoba i uviđanje sopstvenog odraza u okvirima tuđih narativa. Drugim rečima – možda su liminalni prostori prijatelji koje smo stekli na putu. Šalu na stranu, u vremenu globalne recesije, zanimljivo je kako se naši najdublji strahovi bude u otelotvorenju onih najjednostavnijih – biti sam. Svi liminalni prostori su mesta koja su namenjena zajednicama, i tako jedna jednostavna stvar – izopštiti zajednicu iz prostora koji su fundamentalno njeni – proizvodi neobjašnjivu nelagodu.
Britanski teoretičar Mark Fišer smatra da su liminalni prostori simbol propalih obećanja kapitalizma – mesta koja su nekada imala svrhu, a danas su prazna i bez funkcije. Danas sve češće nailazimo na zatvorene tržne centre, napuštene kancelarije, igrališta koja niko više ne koristi. To su prostori koji podsećaju na budućnost koja je nekada delovala sigurno i ostvarivo, ali se nikada nije dogodila. Umesto toga, ostali su tragovi – mesta koja više nikome ne služe, ali i dalje postoje, kao senke prošlih planova. Ti prostori deluju poznato, a opet strano. Kao da su zarobljeni između onoga što su nekada bili i onoga što nikada nisu postali. Upravo zato liminalni prostori deluju tako neobično – kao snovi kojih se sećamo, ali ih ne možemo do kraja razumeti.
Fisher vezuje i anksioznost, ne kao isključivo psihički problem, već psihosocijalni. Svi osećamo da nešto konstantno nije u redu, ali ne znamo šta tačno. Imamo ideju kako bi stvarnost trebalo da funkcioniše, ali ponekad više ima sličnosti sa senkom te stvarnosti. Kapitalizam nas, po Fisheru, trenira da uvek budemo dostupni, no nikad prisutni. To je taj pejzaž liminalnog čistilišta. Kolektivno smo u prelazu iz prošlosti i obećanja budućnosti, ali kako vreme prolazi, vidimo kako prošlost iščezava, a budućnost izmiče. A mi smo tu – društvo izgubljeno između oronulih hodnika škola i nesagrađenih stambenih kompleksa. Prostori su tu, samo da bismo se setili da im ne pripadamo. Lakše je videti kako nam se svet ruši, nego se suočiti sa korenom problema. Skoro četvrtina stoleća, a mi i dalje u tranziciji, polako osmatrajući kako nam stambeni objekti komunističkog režima trule, a novi se grade za duhove neostvarljivog ekonomskog prosperiteta – ako uopšte uspeju da se izgrade.
Tako ova naizgled nevina internet franšiza, kolektivnog vlasništva, otkriva da jabuka truli tačno iz centra. Svi smo dobrodošli da kroz naočare fikcije povlačimo zavese, bilo to svesno ili ne, socioloških problema koje nas tište. Liminalni prostori su ogledalo u ne tako fiktivan svet totalne dekadencije. Prostori koji su u trenutku raspadanja dostigli autonomiju nepristupačnosti, i ljudi koji su se poklonili pred sistemom kom služe, a ne obrnuto.
Nije sve toliko pesimistično. Činjenica da je generacija umetnika našla inspiraciju u beznađu je dovoljna da se prisetimo da je u našoj srži da stvaramo.
U trenucima haosa i lutanja između, i dalje čuvamo esencijalnost nas – da nađemo put.
Autor: Ognjen Ranđelović