foto: Canva
U poslednje vreme, uželeo sam se trčanja. Kao da mi je trebalo ponovo da osetim brzinu u nogama ne bih li shvatio koliko volim ovu aktivnost. Izgleda mi kao da je prošla čitava večnost otkako sam posvećenije trčao. Još uvek sam se sećao svih njegovih benefita.
Trčanje sam otkrio za vreme korone. Moja omiiljena deonica bila je dobanovački letnji put. Otprilike svakog drugog dana, trčao sam sa pogledom na autoput Zagreb-Beograd. Nije mi trebalo dugo da otkrijem sve prednosti ovog sporta: odjednom je preopterećenost misli zamenila lakoća razmišljanja. Trčao sam i mislio o ispitima koji su mi ostali. Kao nagradu za uloženi trud, predočavao sam sebi sliku Pule i vremena koje ću provesti tamo.
Nakon što bih zastao, osetio sam kako težina nestaje i kao da je sve postajalo jasno. Nije bilo straha ni zabrinutosti da me opterete. Stajao bih u prašini, u magičnom olakšanju. U proseku sam trčao između deset i dvanaest kilometara po ruti. Nekad i znatno manje. Ponekad bih zanemario važnost dobrog jela i pravilnog istezanja, pa bih već na drugom ili trećem kilometru konstatovao da ne mogu dalje. Tajna uspešnog trčanja krije se i u mentalnoj rutini. Naučite da mislite na određen način, sami sa svojim mislima.
Ono što sam sa godinama shvatio je da postoje dobre i loše stvari koje možete da uradite svom organizmu. Trčanje se ubraja u one bolje. Ali kao i sa drugim dobrim stvarima teško je održati kontinuitet. Ako ste napeti, uvek je jednostavnije da posegnete za brzim rešenjima, kao što su loša hrana i alkohol. Za zdravlje je pak potrebno malo više.
Trčanje nas uči da makar na kratko ovladamo svojim mislima i posmatramo stvari iz druge perspektive. A ako to odmah ne uspe, možemo se uvek vratiti na stazu i krenuti ispočetka. Postoji nešto duboko individualno u ovom sportu. Rešenje se ne krije u pojedinačnom izboru patika ili određenoj preferenci, već u načinu na koji razumemo odabranu putanju.
Ali dosta kontemplacije. Ono što sam želeo da vam kažem je da sam uzbuđen zbog nove deonice koju sam nedavno otkrio. Od pre nekoliko dana, počeo sam da trčim uz reku u blizini Ušća. I nije neko otkriće kad malo bolje razmislim, ali jeste novina naspram ustaljenih seoskih puteva. Ishrana mi je i dalje sranje, neću lagati. Prelazna faza, u najboljem slučaju.
Možda i nisam postigao mnogo. Moja trkačka karijera prekidana je mnogo puta i često bi ostala na pukom sanjarenju. Volim da mislim da to ipak nije sve od mene i da ću jednog dana uspeti da istrčim svoj prvi polumaraton.
Neko bi rekao – skroman cilj. Nek to sto puta jeste. Ne marim. Polumaraton je polumaraton!
Na kraju, šta je život bez razgaženih patika i ponekog izgubljenog kilometra?
Pogotovo ako ponovo nađete svoju stazu.
Autor: Stefan Čizmić