Od pre nekoliko dana, saznao sam za tehniku oslobađanja od stresa koju sam krstio ,,nervozni sat”. U principu, odabere se bilo koji sat u toku dana i posveti isključivo brigama i stresu. Kako još nisam stigao da testiram ovu tehniku, odlučio sam da to možda učinim sada:
Draga komšinice u stanu iznad našeg, ovim putem želeo bih da vam se zahvalim na upornom tabananju i lupanju vratima. Nosite se i vi i vaše nervozne stolice, koje svaki dan vučete po podu. Nisam stigao, ćale, ni tebi da se obratim i kažem ti šta zaista mislim o tome što si nakon toliko godina uzeo da renoviraš kuću. Naravno — nakon mog preseljenja. Živo me zabole za nove stepenice i za to što si preuredio celu sobu. Baš me briga za tvoje planove i za to kako će kuća, na kraju, izgledati. Dobar dan i na kineski menadžment u firmi, čiji sistem beleženja grešaka toplo pozdravljam. Ponekad zamišljam kako bi izgledao kurtoazni razgovor sa HR-om nakon što bih, recimo, dao otkaz.
,,O, pa šta nije u redu?”
,,Da li smatrate da su Vaši nadređeni ispravno postupali sa Vama?”
,,O, razumemo. Da, naravno, shvatamo Vašu poziciju. Tako nam je žao što idete.”
Ovih dana imao sam prilike i da razmislim o vozačima u Loznici. Na semaforu ispred moje zgrade, spazio sam jednog kako nestrpljivo trubi momku u autoškoli. Zapitao sam se i kako to da većina medija neće odgovarati za tendenciozno širenje panike svojim pokvarenim naslovima. Pored toga, nerviraju me žene koje pametuju zaposlenima u prodavnici, tvrdeći da rade za bedne pare i da je vreme da se pobune. A onda vam se obraćaju svojim značajnim pogledom, tražeći saučesnika u vama.
Ne volim ni kada ljudi previše zapitkuju ne bi li vam poturili lažno saosećanje. Ne volim glasne pse, a još manje njihove gazde, koji vam na sto načina mogu zagorčati život. Takođe ne volim rodbinu ni velike svadbe, dok o nemarnim ljudima u gradu mislim sve najgore. Užasavaju me muške sandale i garderoba iz Berške, a ponekad bih najradije iskočio iz autobusa u pokretu svaki put kad neko vozača oslovi sa majstore.
Sve to, naravno, uz najbolje namere.
Vreme je subjektivna kategorija. Na putu do posla jutros, shvatio sam da mi je jedan sat verovatno malo, i da za osobu koja ovako reaguje na stres, ne bi bilo loše izdvojiti još poneki minut za ovu tehniku. Često razmišljam o ljudima koji bolje podnose stvari. Izgleda mi kao da oni znaju nešto što ja ne znam, ili su jednostavno prihvatili stres kao deo svoje svakodnevice, ma koliko on bio banalan.
Lekcija naučena. Ali hajmo ponovo.
Pre nego što načinim sledeći zapis, možda bi trebalo da podsetim sebe da je okej da se nerviram ako za to ima stvarnog povoda. Do tada, šaljem vam pozdrave iz svoje ruinirane beležnice i sobe okrečene u brige, dok nas anksizonost ne rastavi i po ko zna koji put – spoji ponovo.
Autor: Stefan Čizmić