Kako si?

Na putu prema novoj terapiji, obavezno odradim brzu rekapitulaciju svega što mi se izdešavalo od prethodne. To mogu biti neki ponovljeni obrasci ili sasvim nove stvari, pravilo je jednostavno: isfiltrirati ono o čemu ću govoriti ovog puta. Međutim, tek kada pokušam da odgovorim na pitanje „kako sam” shvatam o čemu ću zapravo govoriti. Često ni meni samom nije jasno odakle potiču određeni problemi i kako to da sad odjednom žele napolje. Tu nastupa dobar terapeut, koji, osim otkrivanja, ima ulogu i u razumevanju ovih fenomena.

Zamislimo to kao jedan veliki sistem u čijem se centru vi nalazite. Sve što ulazi i izlazi odatle, možemo smatrati ne tako konačnim, budući da je pitanje kretanja. Problemi nastaju kada od siline protoka počnu da se javljaju zakrčenja i hematomi, pa je potrebno da neko preuzme komandu u vašoj kontrolnoj sobi. Pitanje „kako si?” uvek je odličan početak. Ipak, teško da je bilo ko od nas spreman da se obaveže na redovno plaćanje samo kako bi odgovorio na ovo pitanje. Postoji nešto elementarno ljudsko u njemu, što čini osnov svake delotvorne terapije. Uzgred spomenimo, ona je dugotrajan rad.

U početku, moj terapeut znao je reći da se prava terapija odigrava negde između, u prostoru između dva termina. Put osposobljavanja (i rekao bih, emotivno-psihološkog sazrevanja) čini meso u ovom procepu. I dalje sam sklon da pogrešim u svojoj pretpostavci da će pojedini loši obrasci preko noći čudotvorno nestati i da ću ih zameniti onim dobrima. Kao što ću naučiti, terapija je živa stvar.

Možda prvi korak u tom lancu ne čini nužnost promene, već prosto prihvatanje sopstvenog kofera. Ponekad je u njemu potrebno sagledati svoj celoživotni album, bez koga ne bismo bili ono što danas jesmo (ili, u najmanju ruku, kako percipiramo sebe). Na primer, mnogi moji putevi odveli su me nazad ka odrastanju i razvodu mojih roditelja. Ovaj nemili događaj uslovio je način na koji doživljavam svoju ulogu u većini odnosa. To uključuje i one romantične, kao i prijateljske. Razvod je odredio mnoge moje navike, ali mi je i dao određenu konstituciju, koja se tokom vremena razvijala.

Nedavno je moj terapeut upotrebio reč „čistilište” kako bi opisao ovaj period mog života. U suštini, radi se o klasičnom prelaznom periodu, u kome se uvode mnoge dobre navike, ali su još uvek prisutne i one stare. Sinoć sam mu obećao da ću ići češće na trčanje zbog svog tog nagomilanog kortizola. Takođe, počeo sam da razmišljam o tome kako je možda vreme da se konačno zaustavim i jednostavno uživam u onome što imam. A to je iznajmljen stan, blizina grada, posao, život sa devojkom i ne tako loš Squier Strat.

Znam da nisam puno toga rekao, ali evo još jedne zanimljivosti u vezi sa terapijom: nikada ne znate gde će vas ona odvesti. Začudili biste se njenim nesvakidašnjim kapricima.

Kako god da okrenem, dobro je. Barem još uvek nisam izgubio slobodno dete u sebi, koje sada može nesmetano da se igra.

Šta više poželeti u ovakvom periodu? Samo nek je terapije i zdravlja, pa šta nam Bog da.

Autor: Stefan Čizmić