Foto: Canva
Najavljene izmene Krivičnog zakonika, gotovo iste kao one iz 2016, uvode novo krivično delo, obljubu bez pristanka. Na prvi pogled zvuči kao napredak, prepoznaje se više oblika seksualnog nasilja, navodno se širi zaštita žena. Ali ispod tog sloja stoji drugačija namera, da se silovanje prebaci u blažu kategoriju. Umesto da ženama otvori put do pravde, zakon postavlja novu prepreku i povećava šanse da nasilnici izađu s manjim kaznama. Dodatno, ceo proces je gurnut u senku. Nacrt izmena nije objavljen na sajtu Ministarstva pravde već na portalu e-Konsultacije. Nije zakazana nijedna javna rasprava, nije bilo okruglih stolova, sve se svelo na formular i kratak rok. Teško je poverovati da je to slučajno. Pre liči na praksu institucija koje godinama uvežbavaju kako da nasilje preimenuju i potisnu. Policija često ne reaguje na prijave, centri za socijalni rad razvlače postupke, sudovi premeštaju teža dela u lakše kategorije. Tako se nasilje ne sankcioniše, već učvršćuje i normalizuje.
Kada reč skriva nasilje a kazne ne znače ništa
Već sama reč obljuba otkriva problem. Zvuči kao da je izvučena iz nekog zastarelog rečnika, iz patrijarhalnog jezika koji nasilje skriva iza eufemizama. Ali nije obljuba, to je silovanje. I tu razlika u jeziku nije sitnica. Kada zakon bira reč koja zvuči neutralno, skoro kao neki sporazum, on menja i poruku i poručuje da ovo nije toliko strašno, da može da se nazove i drugačije. Ali stvar ne staje na jeziku. Najveći problem je kako će se primenjivati same izmene. Tužilaštva koja već sada izbegavaju da gone slučajeve silovanja dobiće savršen way out - umesto da podignu optužnicu za silovanje, prekvalifikovaće u obljubu bez pristanka. Sudovi će, pod izgovorom da nema dovoljno dokaza, radije posegnuti za blažom kvalifikacijom. Tako će broj presuda za silovanje izgledati manji, a realnost žena ista. Kreatori zakona će se pohvalit da je za silovanje predviđena i doživotna kazna. Na papiru to zvuči strogo, možda čak i ohrabrujuće. Ali kakva je korist od maksimalne kazne ako se delo uporno spušta na blažu kategoriju? Žene će i dalje prolaziti kroz ponižavajuće postupke, odgovarati na pitanja o svom životu, samo da bi na kraju čule da to što su preživele nije silovanje, nego nešto blaže. To nije zaštita, to je normalizacija nasilja. Posebno je opasno što nova kategorija otvara vrata za uslovni otpust. A znamo da su silovatelji među prestupnicima koji se najčešće vraćaju nasilju. Kada izađu ranije, rizik se opet prebacuje na žene, dok institucije ostaju formalno čiste. Umesto nulte tolerancije, dobili smo razliku između pravog i blažeg silovanja, razliku koja za devojke i žene koje su ga preživele ne postoji. Svaki seksualni čin bez slobodnog i dobrovoljnog pristanka jeste silovanje. Sve drugo je pravni trik da se zaštite institucije i nasilnici, a ne žene.
Kako bi zakon trebalo da izgleda
Ako Srbija stvarno želi da štiti žene, onda zakon mora da počiva na jednom jednostavnom principu: yes means yes. Svaki seksualni odnos bez slobodnog i dobrovoljnog pristanka jeste silovanje. Bez izuzetaka, bez eufemizama, bez blažih pravnih kategorija koje samo maskiraju nasilje. Pristanak mora da bude jasan, ne zamišljen, ne pretpostavljen iz tišine, ne izvučen iz toga što je žrtva bila zbunjena ili uplašena. Mora da bude dat dobrovoljno, bez ucene, pritiska, prevare ili straha. I mora da može da se povuče u svakom trenutku. Ako neko kaže ne ili svojim ponašanjem pokaže da ne želi, nastavak je silovanje. Zakon koji ovo jasno propisuje štiti žene, a sve ostalo je trik da institucije zaštite sebe, a ne nas. Ovo nije nikakva feministička fantazija, već standard koji postoji godinama. Istanbulska konvencija ga je jasno postavila, a Evropski sud za ljudska prava u slučaju M.C. protiv Bugarske naglasio da silovanje postoji i kada nema fizičkog otpora, dovoljan je nedostatak pristanka. U prvih pet godina od uvođenja ovog modela, broj evropskih država koje su ga usvojile skočio je sa 7 na 20. Srbija, međutim, uporno ide unazad, nudeći konstrukcije koje ne štite žene nego udaljavaju pravni sistem od elementarne pravde. Razlika je prosta: zakon yes means yes stoji na strani žena i njihove autonomije. Zakon sa obljubom bez pristanka stoji na strani institucija i nasilnika. Na čijoj strani Srbija želi da bude?
Žene vs nasilnici
Da bismo shvatile zašto je obljuba bez pristanka opasan pravni izum, moramo da pogledamo širu sliku nasilja prema ženama u Srbiji. Nasilje nije samo iza zatvorenih vrata, ono je urezano i u institucije, na ulici, u medijima. Način na koji država već postupa prema ženama jasno pokazuje zašto piše zakone koji štite institucije, a ne one koje trpe nasilje. Na privatnom nivou, žene ravnodušnost institucija plaćaju životima. Od početka 2025. ubijeno je najmanje jedanaest žena. Mnoge su ranije prijavljivale nasilje, policija je imala podatke, centri za socijalni rad nadležnosti, sudovi mogućnost da izreknu mere. Reakcija je ili izostala, ili je stigla prekasno. Femicidi nisu iznenadne porodične tragedije, već posledica dugogodišnjeg ignorisanja prijava. U javnom prostoru, institucije često nisu zaštitnici nego saučesnici. Žene koje govore postaju mete, tabloidi ih razvlače kroz mizogine kampanje, a na protestima ih napadaju čak i oni koji bi trebalo da ih štite, policija. Poruka je jasna: i kada govoriš i kada ćutiš, sistem te ne štiti. Zajednički imenitelj je isti, nasilje se prećutkuje, preoblikuje i toleriše, a često i sprovodi baš kroz mehanizme koji bi trebalo da ga zaustave. Zato obljuba bez pristanka nije omaška, već logičan nastavak politike u kojoj su žene kolateralna šteta, a institucije oslobođene odgovornosti.
Žene uzvraćaju otpor
Dok država pokušava da nasilje ublaži i preimenuje, žene ne ćute. Poslednjih meseci vidimo inicijative koje stvari zovu pravim imenom i traže odgovornost tamo gde je nema.
Kampanja Ne zovu se tragedije. Zovu se femicidi pokrenuta je da prekine praksu u kojoj se ubistva žena guraju u okvir porodične tragedije. Poruka je bila jasna: femicid je društveni i politički problem. Za samo par dana pridružile su se stotine ljudi, pokazujući da zajednica vidi i odbija da relativizuje nasilje. Sličan odgovor stigao je i od Autonomnog ženskog centra. Pod sloganom Zaustavimo da obljuba bez pristanka postane blaži oblik silovanja, AŽC je pozvao građanke i građane da šalju komentare Ministarstvu pravde i traže povlačenje predloga. Suština je jednostavna: zaštita mora da polazi od pristanka, a ne od toga koliko se žena opirala.
Otpor postoji i u pojedinačnim pričama. Slučaj Nikoline Sinđelić pokazao je kako tabloidi, institucije i javnost zajednički pokušavaju da disciplinuju žene koje se usude da progovore. Svaka takva hajka deo je iste politike u kojoj država koristi zakone i diskurs da kazni neposlušne.
Ali nasuprot tome stoji žene, udružene u pokret. Kroz kampanje, otvorene pozive i lične priče, one pokazuju da nisu samo žrtve već i one koje menjaju sistem. Dok institucije pokušavaju da zamagle granice, feministički otpor vraća stvari na pravo ime: femicid nije tragedija, a silovanje nije obljuba bez pristanka. Ako nas država uči da nasilje ima blaže oblike, pitanje ostaje, da li to prihvatamo ili ćemo zajedno da mu se suprotstavimo?
Autorka: Hristina Cvetinčanin Knežević