foto: BOŠ
Dođe tako neki period kad osetim da me je pritislo sa različitih strana. Ne nešto o čemu već nisam govorio. Ne nešto što mogu odmah da promenim. Ponekad mi se čini da je pisanje jedino olakšanje koje ispočetka pronalazim i koje mi je verno u ovim danima.
Predugo ćutim i zadržavam vodu u ustima, sve dok je ne izlijem na papir kao olovo kad poželim da vidim šta mi je zastalo na srcu. Usput, pokušavam sebe da okrepim muzikom i nečijim rečima, kao onim u pesmi A Rainy Night In Soho: ,,Still there’s light I hold before me // You’re the measure of my dreams”. Izgleda mi kao da ću i danas biti tužan. Ali to sad nije važno.
Odavno sam shvatio da je čovek biće koje voli da se ispoveda. Ono što naše misli i osećanja čini univerzalnim je razumljivo jedino kroz odnos sa drugima. Čovek rado govori. Postoji mnogo načina da nekome saopštimo ono što nam se u datom trenutku vrzma po glavi. Recimo, na papiru. To može biti priča, stih, slika ili prosto nesputana artikulacija pridošlih misli. Kako god da okrenem, jednostavno je. Ako postane loše, nastojim da pišem, ma koliko moji dometi bili ograničeni i skromni.
Želim da mislim da me je pisanje oslobodilo jedne vrste perfekcionizma, kome sam bio sklon. Umesto ritmom i zvučanjem, počeo sam da se bavim isključivo značenjem, a svoju rutinu podveo sam pod najosnovniji flow – redati rečenice dok se na kraju ne umorim. Drugog pravila nemam.
Nekada davno maštao sam o tome da postanem pisac. Ova ideja mi se na kraju učinila kao velika, budući da sam veći deo vremena provodio u fantaziranju, a ne pisanju. Čini mi se kao da je to bila neka druga osoba. Ipak, uspeo sam da zadržim i ponovo ohrabrim onaj deo sebe koji me je na prvom mestu okrenuo ovoj aktivnosti. Ne znam kako bih ga danas definisao, ali mislim da je to potreba za kakvom takvom artikulacijom sopstvenih emocija i uglavnom zbrčkanih ideja i misli. Ranije sam više vremena provodio i u čitanju, mada se to nakon faksa promenilo. Ne sećam se kada sam poslednji put pročitao bilo šta što nije moj tekst ili članak na internetu.
Više od svega, trudim se da praktikujem terapeutsko pisanje, kad mi to vreme dozvoli. Smatram da ono može biti višestruko benefitarno po mentalno zdravlje svake jedinke. Recimo, nakon duge nedelje nakupilo vam se sto sranja i želite to da izbacite iz sebe. Nema problema, znam dobar način. Najbolje od svega, pisanje ne zahteva ništa više od obične sveske i jedne olovke. Rezultati su momentalni.
U svojoj knjizi O čemu govorim kad govorim o trčanju, Murakami je rekao: ,,Većinu onoga što znam o pisanju naučio sam trčeći svakog dana. To su praktične, fizičke lekcije. Koliko mogu da se napregnem? Koliko odmora je primereno—a koliko je previše? Dokle mogu nešto da guram, a da ipak ostane pristojno i dosledno? Kada to postaje uskogrudo i nefleksibilno? Koliko treba da budem svestan spoljnog sveta, a koliko da se fokusiram na svoj unutrašnji svet? U kojoj meri treba da verujem u svoje sposobnosti, a kada da počnem da sumnjam u sebe? Znam da, da nisam postao trkač na duge staze u isto vreme kada sam postao i romanopisac, moj rad bi bio sasvim drugačiji. Koliko drugačiji? Teško je reći. Ali nešto bi sigurno bilo drugačije”.
Možda ne moramo uvek da trčimo da bismo napisali nešto čestito, ali ko sam ja da dovodim u pitanje ono što kaže jedan Murakami?
Autor: Stefan Čizmić