Foto: AI
Čuje se treskanje dugmića iz nekog od kjubikla. Kanta u uglu puna je plastičnih čaša i kašika i infantilizujućih papirnih tanjira umazanih sladoled-tortom. Nečiji prokleti telefon zvoni već neko vreme, stariji kolega u kavezu do tebe ne prestaje da udara hemijskom o sto. Čuješ ptice napolju, to te dekoncentriše od Excel tabele i na koju sekund si skrenuo pogled. Prestale su tako da pevaju cirka 2011. Ulazi on, osmeh krokodila, brendiran tako da mu se slaže s polo majicom koju nosi. Pantalone do polovine lista. Sa jednom slušalicom u uhu, jednom rukom u džepu i drugom dovoljno mobilnom da ti se navali na kjubikl i pohvali bicepsom kupljenim kod privatnog trenera programerskom platom. Po tom isforsirano razigranom hodu vidi se da je kao mali više maštao da se igra u Silikonskoj dolini nego u Stohektarnoj šumi. Obrati ti se i odmah davno izgubljena traka ptica biva zamenjena njegovim glasom. Došao je da priča o sinergiji, growth mindsetu ili deliverablesima.
„Hej, hoću da budemo on the same page o tvom growth mindset-u.” Tačno si znao. Tu kreće korpo-sleng da se transformiše u govor vođe sekte:
„Do sad si bio game changer. Tvoj blue sky thinking je ovom timu—zanemari to—ovoj porodici doneo svežinu. No, nažalost, moram da ti dam follow up, tvoj bandwidth sve više podseća na iskušenje letargije. Želeli smo da ti pružimo spasenje Empowerment-a, ali put ka istom je prepleten žrtvom poslušnosti deadline-ovima. Oni van ove firme ne vide dream team mentality koji gajimo među našim redovima, gde task-ovi više ne bivaju lični, već put ka timskoj sinergiji sa braćom i sestrama. Ne samo na tim-bildingu, već i pred oltarima open space-a. Tvoja vernost je blaženstvo, zapamti to. Van nas, tvoji key performance indicators neće biti prepoznati. Kada se oseti praznoverje u workflow-u, oseti se i feedback stakeholders-a. Nemoj da dovedeš sebe u poziciju da osetiš gnev stakeholders-a. Predlažem ti da se podsetiš core values-a. Strategic alignment je win-win za svakog tragača svetlosti. Svaka tvoja greška je greh protiv zajednice. Samo kroz potpuni gubitak postaješ vredan. Razumem, sve nas vuku ta iskušenja, zato je task management iskupljenje pred prokletstvom. Oni koji se predaju letargiji, osetiće agoniju večne vatre koja kožu topi u smesu guste krvi. Svakako, hvala ti što si sistematizovao kontakt-listu mogućih partnera. Jedva čekam da te vidim na turniru stonog tenisa sutra, Marko će na tim-bilding da donese i picu.”
Uprkos onome što se često veruje, tiha ostavka nije odbijanje zadataka niti generacijska lenjost mladih radnika. Ona je, zapravo, ništa drugo do angažman ograničen isključivo na ono što je propisano obavezama. Za razliku od burnout-a, tiha ostavka ne znači iscrpljenost ili nemoć, već postavljanje granica i razvijanje strategija preživljavanja u toksičnim radnim okruženjima. Takav stav predstavlja oblik otpora kulturi prekovremenog rada i stalne dostupnosti.
Korporativna indoktrinacija godinama nas uči da se vrednost čoveka meri njegovom produktivnošću. Usadili su nam ideju da je posao privilegija i da poslodavcima dugujemo zahvalnost, pa zato neretko „nadoknađujemo” tu zahvalnost besplatnim prekovremenim radom, poslušnošću i lojalnošću. Ali, dugotrajna eksploatacija vodi do anksioznosti, depresivnih simptoma, problema sa samopouzdanjem i hroničnog umora.
Kako su sindikati sve slabiji, tiha ostavka postaje nalik samostalnom sindikalnom delovanju. Radnici postavljaju lične granice i neorganizovano šalju jasnu poruku – odbijaju eksploataciju. Time se, makar privremeno, uspostavlja balans u industriji koja ga teško podnosi.
Poreklo ovog fenomena moguće je povezati sa kineskim pokretom “laying flat” (Tang Ping). Oni koji praktikuju „ležanje ravno” odbacuju društveni pritisak da kroz iscrpljujući rad i žrtvovanje slobodnog vremena steknu stan, automobil ili određeni društveni status. Umesto toga, opredeljuju se za minimalistički stil života u kojem je naglasak na ličnom zadovoljstvu i malim pobedama, a ne na društvenim očekivanjima.
Laying flat i tiha ostavka dele zajedničku nit – otpor hiperproduktivnosti – ali se razlikuju po intenzitetu: tiha ostavka je granica u okviru posla, dok laying flat prerasta u čitavu filozofiju života i odbacivanje ideje „društvene lestvice”. Iako tačan broj onih koji se aktivno identifikuju sa laying flat pokretom nije poznat, viralna objava na kineskoj platformi Baidu Tieba, pod nazivom “Lying Flat Is Justice”, snažno je odjeknula među mladima, posebno u urbanim sredinama. Autor je opisao sopstvene finansijske teškoće i kako mu je ovaj pristup pomogao da povrati osećaj slobode.
Kada je reč o tihoj ostavci, istraživanje Gallup-a iz 2023. godine pokazuje da se skoro 62% zaposlenih širom sveta prepoznaje u ovom fenomenu.
Još dublje poreklo može se potražiti u starijoj kineskoj tradiciji – daoističkom konceptu Wu Wei („nečinjenje”). U delima Lao Zija (Dao De Jing) i Zhuangzija, Wu Wei, to jest „nečinjenje”, označava delovanje u skladu s prirodnim tokom stvari, bez forsiranja i iznuđene napetosti. U tom duhu, tiha ostavka može se posmatrati kao neforsiran odnos prema poslu – pronalaženje harmonije u obavezama, pauzama, cigareti i kafi.
Sve ovo oblikuje kontrakulturu hustle kulturi. Mantri poput “Success is the best revenge”, “Grind now, shine later”, “Sleep is for the weak” ili “Escape the matrix” oslikavaju duh te ideologije. U svojoj srži, hustle kultura romantizuje i glorifikuje rad, pretvarajući ga u statusni simbol. Konstantna zauzetost postaje dokaz vrednosti, a rad do kasno viteški čin. Ironično, mnogi lajf koučevi više su se obogatili propagirajući ovakav stil života nego što su ga sami živeli. Uz to, ona nosi i toksične obrasce muževnosti i konzervativnih vrednosti – a iznad svega, nije zdrava.
Empirija to potvrđuje: studija sprovedena među zdravstvenim radnicima u Seulu pokazuje da rad duži od 52 sata nedeljno izaziva strukturne promene u 17 oblasti mozga, uključujući one odgovorne za pažnju, emocionalnu regulaciju i donošenje odluka. Istraživanje u Australiji beleži da 77% radnika oseća kako im posao otežava brigu o fizičkom zdravlju i slobodnom vremenu, dok 83% vežba manje nego što bi želeli.
Negativni uticaj hustle kulture prenosi se i kroz korporativni sleng. Fraze poput „ajmo da pivotiramo”, „moramo dati 110%” ili “low-hanging fruit” maskiraju nejasne ciljeve i loš menadžment, istovremeno podstičući prekovremeni rad. Istraživanje Univerziteta Floride (Workplace jargon hurts employee morale and collaboration) pokazuje da ovakav žargon narušava samopouzdanje zaposlenih, što vodi izbegavanju komunikacije i smanjenju saradnje. Studija Brita Vivreau / HRD Connect beleži da se skoro 31% ljudi oseća manje sigurno u komunikaciji s menadžmentom kada se koristi žargon. Na taj način, korporativni govor stvara osećaj neformalnog elitizma: oni koji „razumeju jezik” ulaze u unutrašnji krug, dok drugi ostaju marginalizovani.
Kada govorimo o Srbiji, prema istraživanju inicijative A11, veliki broj zaposlenih radi bez zdravstvenog osiguranja ili prava na bolovanje, a čak 21% radnika izloženo je psihičkom i fizičkom riziku zbog neplaćenog prekovremenog rada. Zakon formalno predviđa 40-časovnu radnu nedelju i obaveznu nadoknadu za prekovremene sate, ali u praksi oni se često ne evidentiraju i ostaju neplaćeni.
Akademski rad Uticaj fenomena ‘Tihog otkaza’ na zaposlene u Srbiji (Sanja Jelača, Marko Golubović) beleži da je 27,92% zaposlenih spremno da odradi zadatke van svojih obaveza, a 19,33% da dođe ranije ili ostane duže ako je potrebno. Najčešći izvori nezadovoljstva su niske plate (21,82%) i prakse HR-a i menadžmenta (18,18%). Autori zaključuju da, iako su uslovi rada kod nas često lošiji, fenomen tihe ostavke nema jednaku snagu kao u razvijenijim državama, delom zato što je termin relativno nov i većinski nepoznat široj javnosti.
Na kraju, tiha ostavka je neverbalni odgovor na korporativno brbljanje. Ona je šapat „dosta je” u buci eksploatacije – i podsetnik da snaga ponekad leži upravo u tihoj većini.
Autor: Ognjen Ranđelović