foto: Canva
Plodonosan umetnik sa dušom koja oseća celokupan duh nacije, on ulazi u naše domove i postaje deo naše porodice, naših pukotina u vremenu i onih vremena sa glasnom instancom u kakvim smo nekakvi postojali. Šotra zna gde su ključevi svih naših domova, jer je prepoznao kako se ljubimo.
Zdravko Šotra se najčešće vezuje za književna dela koja je ekranizovao, sa razlogom, jer to nije bila puka ekranizacija, već simultana veština oseta, ruke i glave.
Tiha režija jednog glasnog vremena, Obraz uz obraz
Zaboravlja se da je ranih sedamdesetih na televiziji postojalo veličanstveno dostojanstvo susreta – simbol jedne epohe u kojoj je kultura još uvek imala mesto na televizijskom udarnom terminu, vodvilj Obraz uz obraz. Na čelu ovog ostvarenja nalazio se glumački par Milena Dravić i Dragan Nikolić, za koje se najčešće vezuje pomenuta emisija.
Rediteljska uloga lako ostaje nevidljiva, ali upravo u toj nevidljivosti se gradi struktura u kojoj se umetnici kreću slobodno, ali nikada nasumice. Kako je Obraz bio jedna celina sačinjena od skečeva, muzike, plesa, kritike društva i umetničkog performansa, emisiji je bio potreban reditelj sa sluhom, onaj koji odlučuje kada će se satira susresti sa pesmom, kako će preciznost ritma oblikovati format, ali i kako se povezuju fragmenti kroz tok – ne samo tematski, već emocionalno. Šotra je formatu koji je lako mogao da sklizne u praznu zabavu dao meru, smisao i red.
Filmski stubovi jednog naroda
Kako spomenuti njegovo cenjeno ime, a uz isto izostaviti kultna filmska ostvarenja poput Boja na Kosovu, Lajanja na zvezde, Zonu Zamfirovu i Ivkovu slavu?
Naravno, ova četiri filma nisu jedina reprezentativna u njegovom opusu, tu se mogu naći Braća po materi, Idemo dalje, Pljačka Trećeg rajha i mnogi drugi, međutim, bez gorepomenuta četiri filma čini se da o našoj kinematografiji ne bismo mogli da govorimo na isti način kako to radimo danas.
Odgovornost epskih razmera, Boj na Kosovu
Po istoimenom naslovu drame Ljubomira Simovića, 1989. godine Šotra je snimio Boj na Kosovu, spektakularni ep o kome se danas najčešće govori sa oprezom zbog brojnih grešaka koje su uočene, kao i zbog takozvanog preglumljavanja (što je verovatno rezultat adaptacije dramskog teksta).
Film je nastao povodom obeležavanja šesto godina od Kosovske bitke, jednog od najvažnijeg događaja srpske prošlosti. Dakle, značajan je na razini kulturnog i istorijskog konteksta, jer upućuje na posebnu simboliku. Filmska ekipa imala je samo mesec i po dana vremena da snimi ostvarenje koje bi trebalo da zadovolji epske razmere, a upravo je Šotra, kao reditelj, morao da u tim uslovima objedini zahtevne tehničke i umetničke komponente. Njegova vešta rediteljska ruka vidi se u sposobnosti da upravlja velikom glumačkom postavom, scenama bitke, i da atmosferu straha, dostojanstva i predodređenosti pretoči u vizuelni narativ. Boj na Kosovu nije samo film o istorijskom događaju — on je i Šotrina vizija kolektivne sudbine, i kao takav ostaje vredan kao vizuelno, umetničko i ideološko svedočanstvo jednog vremena i jednog pogleda na prošlost.
Nekada je manje najviše, Lajanje na zvezde
Šotra, prošlost i adaptacija književnih dela. Postoji jedna mala priča o jednom dalekom nevinom vremenu mladih početkom šezdesetih. Reč je o adaptaciji romana Milovana Vitezovića – Lajanje na zvezde.
Govorimo o filmu koji ima status ,,porodičnog klasika’’, film koji draži oset izgubljenog vremena koji, paradoksalno, ostaje zauvek sa nama. Šotrina uloga ovde prevazilazi tehničko rukovođenje scenama i preobražava se u jednostavnost stvaranja – bez agresivnih stilskih zahvata, ali sa jasnom autorskom svešću.
Nekada je manje – više, a nekada i najviše. Reditelj je umeo da prepozna i oblikuje sentimentalno prisećanje na mladost i univerzalnu priču o sazrevanju i u tom smislu ostvari balans između stvarnog i stilizovanog.
Dijalekt duše i slika epohe, Zona Zamfirova
Petlovi mori poje, Morava zmni, puštaj me, zlato moje, da idem – tako se rađa novi dan u dobro poznatom južnom gradu lepe Zamfirove ćerke. Reč je o filmu koji je kroz bioskopsko prikazivanje pogledalo više od 1,2 miliona ljudi, što ga čini najgledanijim filmom u srpskoj kinematografiji. Međutim, to je samo površina – Zona Zamfirova je više od statistike.
Zdravko Šotra ponovo pokazuje svoje oštro rediteljsko oko koje ga izdvaja od drugih – sposobnost da priču Stevana Sremca pretvori u osećaj, da oživi duh Niša s kraja devetnaestog veka, da obogati melodiju srpskog jezika u njegovom najsočnijem dijalektu. U njegovoj interpretaciji Niš nije scena, već onaj pravi život bez prevare.
Šotra čuva duh epohe i prepoznaje univerzalne teme zabranjene ljubavi, klasne razlike, prkos i ponos kao osnovne vodilje za sticanje poverenja poblike. Može se reći da je u Zoni Zamfirovoj Šotra kompletni stvaralac filmskog doživljaja – tumač duha vremena, reditelj glumačkih izraza, čuvar jezika, i graditelj emocije. Njegova režija nije nametljiva, ali je precizna i prisutna u svakom kadru, što je možda i najteži oblik umetnosti.
Kada narod postane priča, Ivkova slava
Šotra nam je najvredniji u vedrom, toplom, ali i satiričnom oblikovanju, onom koje prikazuje balkansku dušu bez mere. Ivkova slava je film koji se rado gleda, ali tiho preispituje — što je odlika pravog reditelja narodne kulture.
U pitanju je još jedna adaptacija dela Stevana Sremca. Kao i u Zoni Zamfirovoj, Niš ponovo postaje pulsirajuće mesto različitih pojedinačnih likova koji velikom brzinom postaju jedan veliki kolektivni junak čaršije. U filmu Ivkova slava ekranizuje se duh naroda, ali oprezno, tako da se ne sklizne u kič ili podsmeh. Šotra uspeva da jedan lokalni, naizgled jednostavni narativ pretoči u film koji je i zabavan i društveno pronicljiv. Njegov rediteljski potpis vidi se u ravnoteži: između smeha i ironije, tradicije i savremenosti, narodnog i umetničkog.
Zdravko Šotra, masovno voljen i umetnički osporavan, ostaje jedan od retkih domaćih reditelja koji ume da stvori film koji je narodni, ali ne i trivijalan, duhovit, ali ne i prost, romantičan, ali ne patetičan, tradicijski, ali i univerzalni. Njegov filmski svet počiva na ravnoteži — između emocije i razuma, forme i suštine. Njegov rad doprineo je oblikovanju publike koja nije podeljena na ,,akademsku’’ i ,,široku’’. U vremenu kada se kultura često deli po slojevima, Šotra pokazuje da umetnost — kada je iskrena — može pripadati svima.
I možda je baš u tome njegova najveća zasluga: što je narodnu priču učinio filmskom, a film narodnim sećanjem.
Autori: Filip Ljubojević i Nevena Branković