Dok se bori za pravdu i istinu štrajkujući glađu ispred Skupštine Srbije, kako bi saznala ko je odgovoran za tragediju u Novom Sadu i smrt svog sina Stefana, Dijana Hrka bila je prinuđena da sluša nacionalističke pesme skoro 24 časa od održane komemoracije povodom godinu dana od pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu u kojoj je, pored njenog sina, život izgubilo još 15 ljudi. Muzika se, u večernjim satima, nije zaustavila ni do pisanja ovog teksta, a tenzije su i dalje prisutne gotovo svake večeri od 2. novembra.
Iz pravca Ćacilenda u nedelju uveče stanovnici samoprozvanog naselja ispred Skupštine Republike Srbije ka građanima i građankama koji su došli da pruže podršku Dijani Hrki bacali su stolice, baklje, flaše, a sa sobom su nosili i šipke.
Empatija je reč za koju ljudi, koji su bili s druge strane majke koja se bori za istinu, izlažući sebe i svoj život, nisu čuli. Oni nisu čuli ni za reč gubitak, bol, tugu i solidarnost. Upravo s te strane u nedelju uveče čuli smo deo pesme „Morem plovi jedna mala barka“ u čijim stihovima se izgovara i „Pošla majka da potraži sina“. Sem nje, stanovnici „Ćacilenda“ uglas su pevali i pesmu „Srpkinja je mene majka rodila“ sa osmehom na licu kao da se nešto te večeri slavi. Da, dobro ste pročitali. Posle 24 časa od komemorativnog skupa i odluke da Dijana Hrka započne štrajk glađu u šatoru ispred Skupštine Srbije, bila je primorana da sluša ove pesme.
Psihološkinja Ana Mirković za Mingl kaže da ne zna kako da objasni trenutna dešavanja u Beogradu.
„Koliko god sam negde svesna da su oni dno ispod svakog dna, i da okupljaju ljude koji nemaju vrednosti, koji nemaju moral, koji nemaju osnovno vaspitanje, koji su jedino u životu vođeni nekim sitnim ćarima, sitnim dnevnicama, poslovima koji im ne pripadaju, koji nemaju nikakav pijetet ni prema znanju ni prema patriotizmu, ni prema tuđem gubitku, ipak sam u šoku od svega što se dešava“, dodaje ona.
Kako ističe, jeziv je način kako oni demonstriraju navodno ljubav, nepovezivo sa bilo kakvom ljubavlju, u bilo kojoj definiciji, prema svojoj zemlji zapravo provocirajući majku koja je izgubila dete.
„Mislim da oni samo govore o sebi, da je ovo jedno veliko autovanje sistema kao jednog mizogenog sistema koji zapravo mrzi sve one, ne samo one koji ga ne podržavaju, već i one koji ga podržavaju, jer znaju da ga ne podržavaju iz ideala i uverenja, već zato što žele da ostvare neki sitni ćar“, ističe Mirković.
Psihološkinja Dunja Đorđević iz Psihološkog savetovališta za studente kaže da je ponašanje učesnika ispred Skupštine, posebno u trenutku kada se pesmom ismeva bol majke koja je izgubila dete, teško je i gledati, a još teže razumeti.
„Takvi postupci nisu samo nehumani – oni su odraz dubokog moralnog i psihološkog posrnuća. Kada se društvo ne može suočiti sa sopstvenim stidom i odgovornošću, ono pribegava ismevanju i negiranju bola. Dijana Hrka, svojom istrajnošću i dostojanstvom, postala je ogledalo u kojem se ogleda istina koju mnogi ne žele da vide - istina o gubitku, o nepravdi, o hrabrosti jedne majke koja traje uprkos svemu. A s druge strane, tamo gde stoje Dijana, studenti i svi hrabri pojedinci koji ne odustaju, vidi se drugačija snaga – tiha, ali moćna i istrajna. Upravo u toj snazi leži ono što nas još može spasiti – i kao pojedince i kao zajednicu“, dodaje ona.
Profesorka Ivana Janković sa Departmana za psihologiju Filozofskog fakulteta u Nišu ističe da reakcije na osobe poput Dijane Hrke često otkrivaju ambivalentnost društva prema istini i bolu.
„S jedne strane postoji poštovanje i saosećanje, a s druge nelagodnost i agresija. Puštanje pesama koje asociraju na gubitak u takvom kontekstu može delovati kao emocionalna provokacija, gotovo kao poricanje bola onih koji su najviše stradali. Dijana i svi koji se poistovećuju s njenom borbom nose ogroman teret. Kod nje postoji opasnost od sekundarne viktimizacije, da ponovo proživljava bol zbog reakcija društva. Građani koji je podržavaju mogu osetiti iscrpljenost od konstantnog suočavanja s nepravdom. Ali istovremeno, zajednička borba daje i osećaj smisla i otpornosti. Kada ljudi osećaju da nisu sami u svojoj empatiji, to postaje izvor kolektivne snage.“, dodaje Janković.
Da je Dijana jaka žena i da je to pokazala u poslednjih godinu dana – da je odlučna i da teško sve ovo može njenu depresiju učiniti većom, tvrdi Mirković.
„Ona je već pretužna zbog gubitka tog najvrednijeg što je imala i ona samo stoji tu. Ponekad nešto i komunicira, verujem da je to krik i vapaj da joj je potrebno da kaže misli koje se roje u njenoj duši. Sa druge strane, ovo je odličan trenutak da shvatimo da oni ne samo da su dno ispod dna, već jedna provalija beščašća, zlobe i svega najružnijeg što se u psihologiji može nazvati psihopatologijom“, dodaje Mirković.
To što su građani stalno okupljeni oko nje i što joj pružaju podršku može samo da je ohrabri i osnaži u borbi.
„Meni je njena borba pretužna i nadam se da će neko pomoći da se taj štrajk glađu prekine. Očigledno je da s one druge strane ne postoji osoba koja može da sagleda posledice sopstvenog neodgovornog ponašanja i eventualnost još jedne žrtve i verujem da će ona odustati i da će naći neki novi način borbe“, kaže ona.
Godinu dana posle: društvo se promenilo iz korena
Od jednog vrlo pasivnog, depresivnog, letargičnog, melanholičnog zapravo društva, koje je imalo taj neki minimalni kapacitet za solidarnost i možda još minimalniji za empatiju, ulazili smo nakon velikih tragedija u taj period tugovanja, ali iza tog tugovanja se ništa nije desilo, priča psihološkinja Mirković.
„Međutim, posle pada nadstrešnice prvo se videla ta odlučnost da se oda zapravo pošta stajanjem na raskrsnicama za sve žrtve ovog korumpiranog sistema i početkom tih studentskih, zapravo blokada i protesta, celo društvo je shvatilo zapravo mora da postoji reakcija na nešto tako strašno i onda su ti mladi ljudi iz meseca u mesec radili medijsko opismenjavanje nacije. Zapravo, demonstrirali su snagu građana kako treba da izgleda njihova borba, demonstrirali odlučnost, učili nas ponovo solidarnosti. Onda je svako od nas krenuo da gradi te sopstvene empatičke kapacitete i danas je društvo solidarnije nego što je to ikada bilo“, dodaje ona.
S druge strane, profesorka Janković ističe da masovno okupljanje građana pokazuje autentičnu potrebu za zajedničkim žalovanjem i predstavlja oblik kolektivne katarze.
„Kada ljudi osećaju da zajedno lakše podnose bol. S druge strane, institucionalne ceremonije, poput paljenja sveća, imaju svoju simboliku i važnost, ali često deluju distancirano, formalno. Kada postoji disbalans između narodnog i institucionalnog izražavanja empatije, javlja se osećaj nepoverenja“, dodaje Janković.
Komemorativni skup u Novom Sadu vs Paljenje sveća u hramu Svetog Save u Beogradu i značaj pešačenja studenata DUNP-a
Na pitanje novinarke jedne televizije predsednik je odgovorio da ne zna šta se dešava u subotu u Novom Sadu sa pitanjem: „Šta je u subotu, je l’ neka utakmica?“. Prema psihološkinji Mirković, ovo govori o njihovoj potrebi da da poriču zločin, da ne priznaju da su odgovorni za ono što se desilo, da zataškavaju, da minimiziraju sopstvenu odgovornost.
„Oni su spremni na sve samo da bi sačuvali svoju poziciju, moć i vlast. Međutim, ono što sad već može svaki građanin da oseti je da su oni, vlast, izgubili svakakav kredibilitet, ako su ga negde imali. Niko im više ne veruje, nikome više nije važno šta govore, još uvek nam je malo važno šta rade zato što ugrožavaju živote naše dece, studente hapšenjima, privođenjima i demonstracijom brutalnosti“, navodi ona.
Za Dunju Đorđević, psihološkinju u Psihološkom savetovalištu za studente podela na dve tačke, u kojoj narod oplakuje i drugu u kojoj vlast formalno „odrađuje“ čin žaljenja ne govori samo o političkoj podeli, već i o dubokom psihološkom rascepu u društvu.
„To je slika kolektivne disocijacije: jedan deo zajednice oseća, tuguje i traži smisao, dok drugi pokušava da emociju potisne, da tragediju ritualizuje i time je utiša, obesmisli. Dok u Novom Sadu vidimo autentičan izraz tuge i solidarnosti, u Beogradu se odvija pokušaj da se emocija ’ukroti’ i utiša kroz besmisleni ritual i kroz davanje lažnog značenja tragediji“, ističe Đorđević za Mingl.
Studenti Državnog univerziteta iz Novog Pazara nalazili su se prethodnih dana često na meti tabloida, na kojima su nazivani i paganima, zbog odluke da pešače 16 dana zbog 16 žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Mirković za Mingl kaže da studentima i deci iz Novog Pazara mogu samo da spočitavaju ljudskost, istrajnost, mudrost, odlučnost, ljubavi i čistotu njihove akcije i pristupa.
„Svako ko ima nešto protiv toga više govori o sebi, nego o njima. Mislim da je ta šetnja studenata iz Novog Pazara nešto najlepše što se ovoj zemlji desilo od građanskih ratova i da su pokazali predivno lice, da su svojom čistotom i odlučnošću kupili ljubav iz srca svih građana Srbije. Srbija je zemlja svih ljudi koji ovde žive, ali je ovaj sistem godinama decenijama uvek kreirao konfliktne zone. Uvideli smo koliko ova deca zapravo demonstriraju pravi patriotizam, iskrenu ljubav prema ovoj zemlji i kada su svi građani Srbije to prepoznali, mislim da nema reči zapravo neke reči o diskriminaciji i jačanju takvih nacionalističkih poruka. Došla je jedna nova generacija i mi možemo da budemo ponosni na to kako se bore za ovu zemlju i za budućnost ovog naroda“, dodaje Mirković.
Te podele su, nažalost, veoma duboko ukorenjene, dodaje profesorka Janković. Mehanizam „mi“ i „oni“ star je koliko i ljudska civilizacija, ali u društvima sa nerazrešenim traumama on postaje toksičan.
„Osporavanje nečije tuge zato što dolazi iz „druge grupe“ može voditi ka dehumanizaciji, kada se tuđa bol više ne prepoznaje kao ljudska. To je posebno opasno za mlade, jer uče da saosećanje zavisi od pripadnosti, a ne od ljudskosti“, ističe.
Kada neko studente nazove paganima, oni time ne govore o njima već o sebi, jer takve reakcije razotkrivaju duboke rane našeg kolektivnog bića, rane koje se hrane podelama na „nas“ i „njih“, „prave“ i „pogrešne“, vernike i drugačije.
„One su mehanizmi odbrane društva koje još uvek nije naučilo da se nosi sa sopstvenim stidom, krivicom i strahom. Radi se i o projekciji: sve ono što ne umemo da prihvatimo u sebi lako prebacujemo na druge. Ono što nas najviše boli u nama postaje ono što osuđujemo kod drugih. Zato borba za pravdu i solidarnost mnogima deluje kao pretnja jer u njoj prepoznaju ono što su sami odavno potisnuli: savest, ranjivost, odgovornost. Ipak, studenti, pokušavaju nešto drugačije. Svesno razvezuju transgeneracijske čvorove koji su se prenosili kroz tišinu, strah i pripadanje ’pravoj strani’“, dodaje Đorđević.
Zbog velike količine emocija koje postoje u društvu, profesorka Janković naglašava da je najvažnije ne potiskivati emocije.
„Tugu i bes treba pretočiti u nešto što ima smisla, kao što je umetnost, aktivizam, volontiranje. Kada emocija dobije oblik, ona gubi destruktivnu snagu i postaje pokretač promene. Takođe, treba stvarati male zajednice podrške, npr. prijateljske, školske, umetničke. Kolektivna trauma se ne leči ćutanjem, već zajedničkim saosećanjem i blizinom“, naglašava ona.
Biti uz Dijanu znači naučiti koliko je važno biti prisutan, čak i kada reči nisu dovoljne. Nekad su dovoljne i poruke: „Tu sam. Verujem ti. Ne moraš sve sam. Ne moraš sve sama.“
U njima je sadržana čitava filozofija zajedništva – da kada neko ne može sam, drugi mogu da ponese deo tereta, da se smenjujemo u snazi, u tuzi, u besmislu svih trenutnih dešavanja. Dijana i svi koji stoje uz nju pokazuju da hrabrost nije odsustvo bola, već sposobnost da budemo tu jedni za druge, da verujemo i da izdržimo zajedno. A kada se snaga potroši, kada dođe trenutak tišine i odmora, tada dolazi i podrška:
„U redu je, sad ja mogu i malo više. Odmori. Tu sam, čekam te, verujem ti i kada ne veruješ sebi.“
Majke su stvorile svet – one ga mogu i spasiti i ponovo izgraditi.
Autor: Aleksandar Đokić