Foto: Nemanja Đorđević
Ovih dana svi fanovi KOIKOI-ja sa nestrpljenjem dočekuju 14. novembar, kada će njihovo drugo studijsko izdanje obradovati mnoge slušaoce i reći nam nešto o sreći u snovima. Od prvog albuma prošle su četiri godine, a za to vreme ovaj bend izgradio je sebi ime koje prerasta strogo lokalne okvire i zadire u sferu širih evropskih zahvata. Nedavno je povodom njihovog nastupa u Šibeniku američki Rolling Stone napisao: ,,With an electrifying sound, there is stage presence and fully-charged concert volume that makes it deeply sought after”. Objavivši singlove ,,Ponovo stran” i ,,Ti imaš mir”, ovaj beogradski alt-rock sastav najavio je jedno novo poglavlje, o kojom smo ovom prilikom razgovarali s njima.
Mingl: Možda bih se najpre osvrnuo na 2022. godinu, za mene značajnu iz više razloga. Bilo je to leto kada su Arctic Monkeys-i i Tame Impala nastupili u Pulskoj areni. Nešto ranije te godine imao sam priliku da prisustvujem i vasem prvom velikom beogradskom koncertu u Domu omladine, nakon koga sam bio oduvan. Šta za vas danas znači KOIKOI?
Ema Đorđević: Red, rad, disciplina i igra! Kada to kažem stvarno se ne šalim, samo što bih još dodala mnooogo ljubavi, neverovatan napor, trud, želja i odluka da ovo uspe, iako vrlo često stvari ne idu baš onako kako mi zamišljamo nego upravo suprotno, a tada treba ostati jak i prevazići prepreke kojih ima bezbroj. Slobodno mogu da kažem da ovakva vrsta bavljenja bendom zaista mora da dolazi iz bezuslovne ljubavi koja se u nekim trenucima čini potpuno iracionalnom, ali prosto takav je put i on je jedan jedini za nas. KOIKOI se stalno menja, pomera granice, što na nivou zajednice što na ličnom nivou, tako da zaključak je da je bend već neko vreme veliki deo naših života, što smo verovatno i malo nesvesno izabrali, jer uvek ulazimo poprilično naivno u sve pa se tako i ovo desilo.
Mingl: Sećam se da sam prvi put za KOIKOI čuo u Agelast sessionu. Odmah me je osvojila vaša netipičnost, o kojoj se više puta govorilo u kontekstu muzike koju stvarate. Da li je to i dalje gorivo koje hrani vaš primarni kreativni impuls? To jest otvorenost ka naizgled nespojivim uticajima i žanrovima.
Gizmo: Ono što mislim da je najbitnije u ovom kolektivu i pravljenju muzike je to da svi imaju podjednako pravo na kreativnost i da smo svi autori. Ne opterećujemo se trendovima i bilo kakvim podilaženjem, jednostavno šta izlazi prirodno iz nas to je to. Mislim da je to najbitnije i da se to vidi i na koncertima i čuje na snimcima, možemo da stanemo iza toga 100% i onda je lako to pretvoriti u energiju i emociju, zato što sve što smo napravili je deo našeg identiteta.
Mingl: Slušajući ,,Ponovo stran”, nisam mogao a da se ne zapitam šta vas je inspirisalo da napišete tu pesmu. U jednom intervjuu ste rekli da je u pitanju identitetska potraga.
Marko: Tako je. Pesma se takođe bavi i zaboravom. O sebi kao nepoznatom. Sve što vidimo samo se čini da ga prepoznajemo, ali nismo sigurni do kraja. Suštinska potraga za nečim poznatim unutar sebe. Takođe, sa druge strane, postoji i motiv očaranosti večnima, onima koji znaju sebe i umeju sa sobom i svetom.
Mingl: Sa druge strane, pesma ,,Ti imaš mir” ima nešto drugačije polazište. Šta mislite, koliko ove dve pesme uspešno oslikavaju ceo album?
Ema Đonin: Ove dve pesme uspešno oslikavaju ceo album, trudili smo se da odaberemo pesme za singl koje će biti dobra naznaka toga šta sve publiku čeka. Instrumentalni delovi imaju veoma važnu ulogu na drugom albumu, kao i tekstovi koji su narativni i introspektivni. Igrali smo se različitim žanrovskim pravcima u okviru sopstvenog stila.
Mingl: Imali ste priliku i da otvorite za Fontaines D.C., i to ni manje ni više nego u Beogradu. Kako biste opisali ovo iskustvo?
Ema Đorđević: Da, dobili smo priliku da u svom gradu otvorimo koncert za trenutno jedan od najbitnijih bendova na svetu. Složićemo se da to nije mala stvar, a kada se suočite sa ne tako ,,malim” stvarima, javlja se i određena doza odgovornosti, da li ćete to izneti na ,,pravi” način. Volim što se KOIKOI svesno upušta u nepoznate stvari i hrabro prigrli svaku dozu rizika i izlaske iz zone komfora. Gitarista Conor Curley nam je rekao da je slušajući koncert prepoznao i pohvalio neke pesme, jer su oni preslušavali našu muziku kada su saznali da ćemo da nastupimo kao predgrupa. To je za nas bilo zaista ,,WOW” i iskreno smo se oduševili pristupom, posvećenošću i etikom koju bend gaji. Ovaj koncert je bez sumnje iskustvo koje ćemo pamtiti zauvek i još jedna potvrda da smo na pravom putu.
Mingl: Jedna od bitnijih promena dogodila se u martu prošle godine, kada je na mesto dotadašnje članice KOIKOI-ja Ivane Miljković došla Emilija Đonin. Da li je bilo teško uhodati se u novoj postavi? Na koji način je to oblikovalo vaš sadašnji materijal?
Ema Đorđević: Kao i svaka promena, i ova je imala svoj značaj i tempo, ali rekla bih da je teklo poprilično prirodno i spontano. Super je što imamo svoj prostor za vežbanje gde možemo da ostajemo duže, pa smo to iskoristili za zajednička druženja da se bolje upoznamo i pustimo Emu da uđe u naš svet, a i mi u njen. Ema je završila Fakultet muzičke umetnosti u okruženju gde se ozbiljno vežba po nekoliko sati dnevno, pa sam stekla utisak da je njenim dolaskom bend dobio još jedan sloj profesionalnog pristupa, u smislu učestalije vežbamo i trudimo se da budemo što tačniji, pogotovu kada je pevanje u pitanju, jer jako je zahtevno pevati u tri glasa. Na novom albumu se upravo i čuje ta ozbiljnost, ujednačenost i nivo zrelosti zvuka, za nijansu mračniji od prethodnog albuma, zbog čega mi je drago, jer nismo pratili ,,formulu”, nego smo gradili sve ispočetka.
Mingl: KOIKOI, pre svega, važi za dosta zanimljiv live bend. Uvek mi se činilo da su ,,Pozivi u stranu” jako lepo naglasili vašu sviračku stranu. Možemo li da očekujemo isto od novih pesama?
Ema Đonin: Mislim da je drugi album svirački zahtevniji. Kao da se svaki instrument posebno razvija, ali i ostvaruje bolju komunikaciju sa drugim instrumentima u bendu. Dali smo prostora instrumentalnim deonicama i jednak značaj kao i vokalnim. U pripremi drugog albuma smo svi dosta razmišljali o tome kako se instrumenti međusobno uvezuju. Davali smo i sugestije jedan drugome, puno smo improvizovali na probama. Često smo se menjali instrumenata na probi, iz čega se neretko stvori neka ideja ili pravac u kojem dalje treba ići.
Mingl: Recite nam nešto o ,,O sreći u snovima”.
Marko: Mogu slobodno da kažem da ovaj album jeste definitivno neka vrsta rengena i krvne slike svih nas u bendu u protekle dve godine. Sve što je na ovom albumu upisano u muzici i tekstu jeste lična karta benda. Mislim da smo uronili u neki melanholičniji i mračniji svet. Čini mi se kad se odaljim i poslušam ponovo, ovaj album komunicira kroz podsvesno i sanjivo, ali s druge strane kao da konstantno stoji nad glavom i neka vrsta oštrice i težine koja svakog časa može da se obruši i vrati te u stvarnost.
Mingl: Na više mesta ste istakli da je album prošao kroz različite izmene. Šta je za vas predstavljalo najveći izazov prilikom njegovog stvaranja? Posebno ako se uzme u obzir uspeh ,,Poziva u stranu”.
Gizmo: Nismo osećali neki pritisak prvog albuma, volimo kreativan proces i probe i jedva smo čekali da krenemo sa pravljenjem. Ono što je bio izazov je što ne znamo da kažemo NE koncertima i umesto da napravimo malu pauzu i radimo na albumu, to se sve nekako spojilo i možda zbog toga malo i odužilo. Isto tako, procesu se pridružio producent Saša Janković, koji nam je mnogo pomogao u tumačenju naših ideja i od koga smo dosta naučili, tako da smo hteli napokon sve ideje, zamisli koje imamo da pretočimo u pesme i ambijent koji smo tražili. Verujem da smo uspeli i da smo svi jako zadovoljni.
Mingl: 2024. ste nastupili i na Eurosonic showcase festivalu u Groningenu. Gde vas je to iskustvo odvelo?
Marko: Otvorilo nam je mnogo toga. Iako nismo odneli pobedu na glasanju MME awards, desile su se neke mnogo važnije stvari. Zakazali smo evropsku turneju i odsvirali mnogo koncerata kako u Holandiji, tako i širom Evrope. To nam je bio i glavni cilj, da bend putuje i nastupa. Otvaranje gradova po prvi put je uvek rizičan i neizvestan scenario. I nekad bude uspešno, a nekad naletimo na poluprazan klub. Ono što je jako lepa spoznaja i osećaj jeste da sada kad se vratimo na neko mesto u kome smo već bili, broj ljudi u klubu bude daleko veći. To nam je glavni pokazatelj da se kilometraža u kombiju i sviranje u mnogim klubovima isplati.
Mingl: Deo ste Hali Gali ekipe, koja je široj publici skrenula pažnju na domaću alternativnu scenu. Kako danas vidite tu scenu? Koje bendove biste možda izdvojili?
Ema Đorđević: Često pomislim kako je uopšte moguće da nešto ,,alternativno” opstaje u Srbiji, budući da kanali kroz koje bi ta muzika trebala da dolazi skoro da i ne postoje? Veliki problem je infrastruktura: klubovi za sviranje, prostorije za vežbanje, neka vrsta podrške kako bi bendovi dobili svoje ,,sigurno mesto” gde mogu da kreiraju. Posle zatvaranja Bigza se osetilo poprilično nezadovoljstvo među bendovima, jer je ljudima oduzet prostor za rad i tačka okupljanja, razmena ideja koje su ključ kada je ovakva vrsta stvaranja u pitanju. Scena postoji, ali joj je potrebno mnogo više prostora i uslova, jer u suprotnom je neverovatno teško održavati. Od bendova bih izdvojila naše prijatelje i porodicu Turbo Trans Turisti, Proto Tip, Gazorpazorp.
Mingl: Da li znate tačan datum izlaska novog albuma? Recite nam nešto i o KoiKolektiv Recordsu.
Marko: Album izlazi 14.11. u ponoć. Jako smo nestrpljivi, s obzirom na to da ga pripremamo jako dugo. Jedva čekamo da čujemo reakcije i utiske, jer smo ga toliko preslušali i prežvakali da smo daleko od objektivnosti. Ko god želi da priča o albumu, slobodno nam pišite, biće nam drago da čujemo mišljenja.
KoiKolektiv Records je čedo i ideja Danice Bojić, naše saradnice, menadžerke i još svašta ponešto. S obzirom na to da je bend postao ,,full time job”, zašto da sebi još malo ne zakomplikujemo život? Generalno smo shvatili da nas svaki izlazak iz utabane staze koja se nameće kao neki standard poprilično loži i aktivira da idemo dalje i budemo radoznali i hrabri. Tako je odluka da izdamo sami ,,O sreći u snovima” došla kao nešto prirodno. Svi jako verujemo u ovaj album i nadamo se da će nekad KOIKOI juniori, ovi postojeći i ovi koji su na putu, a i neki imaginarni koji će tek doći, biti ponosni što im ostavljamo ovih 10 pesama u amanet.
Mingl: Koncertna promocija započeće sa Ljubljanom, a potom i Zagrebom. Beograd ste, pretpostavljam, ne slučajno ostavili za kraj.
Ema Đonin: Da, radujemo se da počnemo da sviramo album u celosti pred publikom. Beograd ostaje za kraj, voleli bismo da se pesme malo zavrte i da sve pripremimo što bolje možemo. Uvek je osećaj izvođenja novog materijala drugačiji prvih nekoliko puta. Nadamo se da ćemo prikupiti dobre energije iz Ljubljane i Zagreba i doneti je i beogradskoj publici.
Mingl: Gde vidite svoj bend kroz nekoliko godina? Šta mislite, hoće li se dogoditi KEXP?
Marko: U poslednjih godinu dana se toliko nekih velikih i lepih stvari otvorilo na nekom evropskom i širem planu da sad već ništa više ne deluje nedostižno. Jasno nam je da je samo na nama koliko ćemo da ostanemo istrajni i posvećeni onome što radimo. Okružili smo se sjajnim i vrednim ljudima, koji podjednako vole i veruju u bend koliko i mi. Bolje je pitanje hoćemo li se mi dogoditi KEXP-u? Haha.
Za kraj, pozivamo vas da se upišete u naš Mingl leksikon.
1. Da li imate neki ritual pred nastupe?
Gizmo: Pre svakog izlaska na binu imamo pozdrav — svi stavimo ruke jednu na drugu i zajedno izgovorimo ime nekog benda. Sve je dozvoljeno! Moj lični ritual je da pre tog pozdrava budem malo sam 5-10 minuta ako je to moguće, da se skoncentrišem i zagrejem za nastup.
Ema Đorđević: Pored toga što je Gizmo naveo dodala bih da u poslednje vreme dok se spremam u hotelskoj sobi prija mi da slušam neku neopterećujuću muziku i obavezno dupli viski. :)
Ema Đonin: Malo brain rot-a, upevavanje sa Emom u hotelskoj sobi i akcija.
Marko: Večita potraga za trzalicama. Ako sam ih imao deset, već posle tonske probe više nemam nijednu. Ne preterujem, to mogu da potvrde i ostali. Jednostavno magično nestaju i beže. Poslednje što želim je da okrivim sebe za to. Znam samo da mi to trzalice namerno rade.
2. Kada biste bili cover bend, čije pesme biste svirali?
Gizmo: Ima mnogo bendova koje obožavam, ali još od kad sam bio mali, nikad me to nije privlačilo, uvek sam išao ka autorskom radu, tako da ću i sad ovo preskočiti. Jedino da budem deo tog nekog benda, haha.
Ema Đorđević: Uh, imamo dosta različite muzičke ukuse, tako da stvarno ne znam koji je to bend, ali bi bilo sjajno da nekada obradimo neku pesmu u našem aranžmanu, što će se sigurno desiti.
Ema Đonin: Mislim da kada bismo imali cover band ne bismo svirali nas četvoro zajedno. To što svako od nas sluša malo drugačiju muziku i ima drugačije uzore je i razlog što smo zanimljivi jedan drugome i dobro funkcionišemo.
Marko: Pevao bih u tribute to Zdravko Čolić od sveg srca i glasa!
3. Omiljeni narodnjak.
Ema Đorđević: Luis – Slike u oku
Gizmo: Sinan Sakić – Da se opet rodim
Ema Đonin: Marina Dalipović – Maherka
Marko: Boban Rajović – Usne boje vina
4. Poslednja knjiga koja vas je oduševila.
Gizmo: Gostiona na kraju šumarka i uvek se rado vratim Tolkinu. :)
Ema Đorđević: Priznajem da ne čitam onoliko koliko bih želela, ali nešto što je ostavilo snažan utisak na mene je strip ,,Svagdanja borba” autora Manu Larcene-a. Priča o pronalaženju identiteta i egsistenciji mladog modernog čoveka koji prolazi kroz životnu krizu suočavajući se sa prošlošću, da bi na kraju ipak na neki način pobedio samog sebe. Knjiga je prepuna zanimljivih likova prikazanih kroz različite emocije, što me je poprilično zaitrigiralo kako forma stripa kroz crtež zapravo ume da se preslika na realan život.
Ema Đonin: Ocean Vuong – The Emperor of Gladness i Mariana Enriquez – The Dangers of Smoking in Bed.
Marko: Najskrovitiji spomen ljudi - Mohamed Mbugar Sar.
5. Ispričajte neku anegdotu sa snimanja albuma.
Gizmo: Nije anegdota ali želim da pomenem i da obeležim na neki način prvi dan snimanja, koji mi je nekako postavio ton celog procesa. Imao sam psa Vučka koji nas je prvog dana snimanja napustio, imao je 23 godine. Bio je čuvar svih nas i najbolji prijatelj. Isto tako po završetku albuma napustila nas je i mačka Tereza koja je imala 22 godine, sa obzirom na to da su bili tu i dok se bend pravio, prošli su i ceo proces pravljenja albuma sa nama, sigurno su doprineli da sve bude ovako dobro.
Hvala vam što ste govorili za Mingl intervju.
Razgovor vodio: Stefan Čizmić