Foto: Aleksandar Pavlovic SAS, produkacija Qče
Drugi film u karijeri našeg reditelja, scenariste i profesora na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, Nikole Ležaića, svoju premijeru imao je u Karlovim Varima, a nakon toga uslijedile su projekcije na regionalnim festivalima: Pula Film Festival, Sarajevo Film Festival (gdje je, prisjetićemo se, 15 godina ranije za svoje debitantsko djelo ,,Tilva Roš’’ osvojio Srce Sarajeva) i Herceg Novi Film Festival. Sve ove prostore bivše Jugoslavije film obuhvata, neke fizički, druge idejno. Tako u ovom nizu neće izostatiti ni 31. Festival autorskog filma (FAF) koji će biti otvoren u petak, 21. novembra u 19 časova upravo projekcijom Nikolinog filma ,,Kako je ovde tako zeleno?’'.
A mi smo uglavnom pričali o tome kako je (i da li je) ovdje tako zeleno i šta se desi kada naša sjećanja više nisu - upravo zato što ovaj film i jeste iz blijedih sjećanja i života izvučen. Kao takav, on prati glavnog lika Nikolu, reditelja koji sa svojim sedamdesetogodišnjim ocem kreće na porodično proputovanje iz Beograda do Dalmacije, kako bi tamo vratio posmrtne ostatke svoje bake, gdje obojica bivaju suočeni sa prošlošću, prolaznošću i varljivošću uspomena.
Mingl: Da li je ovaj film na neki način tvoj pokušaj da rekonstruišeš svoja sjećanja i da ih zamrzneš negdje kako bi ih sačuvao od zaborava?
Nikola Ležaić: Verovatno jeste, ali ne u smislu da ih „sačuvam”, nego da ih ponovo proživim. Naša sećanja se konstantno adaptiraju i menjaju zavisno od toga ko smo u nekom trenutku svog života. Svaki put kad ih se prisetiš, nešto novo se doda ili izbledi, zavisno od toga u kojoj si fazi, koja su ti tad interesovanja. Trenutno radim na tekstu koji sam pisao pre deset godina, i sada me u njemu interesuju potpuno suprotne stvari nego ranije. U ovom filmu pisanje je bilo pokušaj da uhvatim taj trenutak između onoga što je bilo i onoga što sam mislio da je bilo.
Mingl: Naša sjećanja se stalno mijenjaju, lome i iskrivljuju. Ovaj scenario zapisao si 10 godina nakon što se događaj zapravo odigrao. Shodno tome, koliko u njemu ima fikcije i da li bi izgledao drugačije da je napravljen tada kada si prvi put pomislio da ova situacija čini dobru podlogu za film?
NL: Sve jeste i ništa nije fikcija. Sve zato što je film, a ništa zato što je u osnovi istinito u onom emocionalnom smislu. Pisao sam taksativno ono čega sam se sećao, ali i ono što sam osećao da sam zaboravio. Kada pokušavaš da rekonstruišeš prošlost, nužno izmišljaš, jer i sećanje samo to radi. Da sam ga pisao tada, verovatno bi bio više o ocu, danas je više o meni koji se seća oca.
Mingl: Film je dokument tvog sjećanja, ali nije dokumentarac. Ipak, nastao je „po istinitom događaju’’ donekle kao vid tvoje potrebe da se na svoj način suočiš sa gubitkom i sačuvaš uspomene. Gdje se onda zapravo nalazi ta granica između ličnog čuvanja od zaborava i umjetničkog stvaralaštva?
NL: Ta granica postoji samo ako pokušavaš da je nacrtaš. Za mene je film uvek bilo način da se izborim sa stvarima koje ne mogu da razumem drugačije. Umetnost nije pokušaj da sačuvaš, nego da razumeš. Kad nešto podeliš sa drugima, to više nije tvoje sećanje, postaje njihovo. I to je lepota filma.
Mingl: Ovo je igrani film inspirisan stvarnim događajem, ali u današnje doba rađaju se i razne hibridne forme dokumentarnog žanra. U skladu s tim nezaobilazno je postaviti pitanje: Da li je išta zapravo dokumentarac kada je naša memorija selektivna i neprestano se transformiše?
NL: Iskreno, mislim da ništa nije dokumentarno, ni u životu ni u umetnosti. I dokumentarac je uvek nečiji pogled na realnost. Mi stalno režiramo stvarnost i kad ne snimamo.
Mingl: Koliko u ovakvim i sličnim formama „lažemo” sebe, a koliko druge? I da li je to uopšte laganje ako smo i sami uvjereni da je u pitanju istina?
NL: Laganje je možda pogrešna reč, pre bih rekao da “interpretiramo” istinu. Svi to radimo. Nije to svesna prevara, više ontološka ljudska potreba za pričom i dramom. Kad nešto prepričavamo, dodamo ton, boju, ritam, kao da instinktivno montiramo svoj dokumentarac.
Mingl: Priča je inspirisana tvojim životom i glavni lik nosi tvoje ime. Međutim, za tu ulogu odabrao si glumca Filipa Đurića koji, čini se, i nema mnogo sličnosti sa tobom. Odakle takva odluka? Da li je to potreba da se na neki način distanciraš?
NL: Zato što ja nisam glumac, ali i zato što sam znao da mi treba neko ko može da me „igra” sa zdravom dozom distance. Filip ima tu komičnu nespretnost i toplinu koja mi je bliska, ali on nije ja. To me je zapravo oslobodilo, film je dobio novi sloj, između mene i lika koji „glumi mene”.
Mingl: U filmu se baviš temama iskrivljene realnosti i vjerodostojnosti sjećanja. Protagonista filma, takođe, po povratku u rodni kraj, shvata da je sve vrijeme svog odsustva u mislima gajio lažnu sliku o prošlosti i ostatak porodice mu malo po malo otkriva njihovu interpretaciju istih događaja. Kada su ostali članovi tvoje porodice pogledali film da li su i oni podijelili svoju verziju istine? I koliko se te pojedinačne verzije međusobno razlikuju?
NL: Za sada je od familije film videla samo moja sestra koja nije direktno učestvovala u svemu što se dole dešavalo. Ne sumnjam da svako ima neku svoju verziju i jedva čekam da čujem šta se nije dogodilo i kako se zapravo dogodilo.
Mingl: Da li je dovoljno materijalizovati i sačuvati sjećanja ili uvijek postoji i potreba da se ona podijele i preinače u nešto univerzalno?
NL: Mislim da sećanje ne postoji dok se ne podeli. Tek kad ga izgovoriš, zapišeš ili pretočiš u film, ono dobije oblik. Do tada je samo nekoherentni sled misli. Deljenjem gubiš vlasništvo nad njim, ali dobijaš smisao.
Mingl: Kakav je osjećaj biti Želimir Žilnik i da li je to neizbježna sudbina skoro svakog slobodnijeg filmskog stvaraoca u Srbiji?
NL: To je i kompliment i upozorenje. (smeh) Ta rečenica u filmu je šala na moj račun, ali i istinita dijagnoza. Kad ti se karijera protegne između snimanja reklama i pokušaja da napraviš lični film, shvatiš da jedini način da opstaneš jeste da, kao Žilnik, ideš svojim putem, najčešće uzvodno.
Mingl: Bitan segment filma jeste i taj prikaz ,,profesionalnog” života jednog umjetnika u Srbiji gdje, primjera radi, godinama moraju da se snimaju reklame kako bi se skupila sredstva za film. Srbija je ionako bila jedna od zemalja sa najmanjim procentom izdvajanja za kulturu u Evropi, ali se taj budžet ove godine u jeku građanskih protesta još više srozao. Kako se boriti protiv toga i gdje pronaći nadu za pozitivan ishod?
NL: Tako što ne pristaješ da ćutiš i da se pretvaraš da je sve u redu. Kultura je jedina stvar koja nam stvarno pripada. Sve drugo se može uvesti. Država koja sistematski potiskuje kulturu polako briše sopstveni identitet. Zato je borba za kulturu zapravo borba za normalan život, a ne za privilegije umetnika.
Mingl: Film govori i o prelaženju granica, kako fiktivnih tako i onih vrlo stvarnih – povratak Srba na prostor Dalmacije. Koliko je u tom smislu važno što je nastao u ko-produkciji više zemalja sa prostora bivše Jugoslavije? Da li se te granice polako brišu?
NL: To mi je posebno važno. Film su radili ljudi iz Srbije, Hrvatske, Bosne, Crne Gore i Bugarske. Svim tim ljudima bilo je jasno šta radimo, svima je bilo jasno zašto to radimo, i svi su mogli da nađu svoj razlog zašto to rade. Film prirodno briše granice jer otvara nov prostor u kojem svi mogu da nađu svoje mesto.
Mingl: I za kraj, kako je tamo tako zeleno?
NL: Zato što priroda uvek preživi ljude. Kuće zarastu, šiblje preuzme zidove, trava pokrije tragove. To je i metafora i uteha, život uvek nađe način da nastavi, samo u drugom obliku.
Pozivamo te i da se upišeš u naš Mingl leksikon!
Kada bi morao da uradiš filmsku adaptaciju neke knjige, koju knjigu bi izabrao?
Imam dve: Magareće godine - Branko Ćopić i Put - Nejc Zaplotnik
Rečenica iz reklame kojom bi opisao svoj život?
Uh, ne sećam se ni jedne rečenice iz reklame.
Koji citat iz filma pamtiš?
Don't think. FEEL! It's like a finger pointing away to the moon. Don't concentrate on the finger or you will miss all that heavenly glory.
Bruce Lee (U zmajevom gnezdu)
Film koji te uveo u svijet kinematografije?
My own private Idaho - Gus Van Sant
Album koji bi stavio kao soundtrack za svoju filmsku autobiografiju?
In utero - Nirvana
Omiljena uvodna špica serije?
Nemam, slabo gledam serije.
More ili planine?
Uh teško… planine blizu mora?
Razgovor vodila: Vedrana Bogdanović