Foto: Irfan Ličina
Nastala usput, u žamoru protesta, fotografija mladića sa šajkačom i devojke sa hidžabom već mesecima je jedan od najvažnijih simbola studentske borbe u Srbiji. Njihov slučajni susret zabeležio je Irfan Ličina, a fotografija je postala svojevrsni zaštitni znak generacije koja odbija da živi po podelama.
U razgovoru za naš portal, mladić sa fotografije, student iz Ćuprije Sava Nikolić, govori o trenutku kada je ona nastala, o njenom neočekivanom odjeku i o borbi njegove generacije za to da takvi prizori ne budu iznenađenje i senzacija, već - svakodnevnica.
Mingl: Fotografija tebe i Nadije Delimeđac postala je simbol protesta u Srbiji. Kako je zapravo nastala?
Sava Nikolić: Fotografija na kojoj smo Nadija i ja nastala je 16. aprila na protestu „Pumpaj, pumpaj, Ibar vodo”. Autor fotografije je Irfan Ličina. Nastala je skroz spontano, u samom centru Kraljeva, tako što je Irfan video Nadiju i mene kako razgovaramo, prišao je i pitao da nas fotografiše, jer je ona nosila hidžab, a ja šajkaču i to mu je bilo zanimljio. Rekao nam je da stanemo leđa o leđa i tako nastaje čuvena fotografija hidžaba i štrajkače.
Mingl: Kako si doživeo što si postao svojevrsni simbol razbijanja predrasuda u našoj zemlji i u kojoj meri si bio svestan u momentu fotografisanja da će fotografija izazvati toliki odjek?
Sava Nikolić: Iskreno, ni najmanje nisam očekivao da će naša fotografija imati toliko lep uticaj na ljude. Kao i na svakom protestu, minimalno koristim telefon, kako bih proveo što više kvalitetnog vremena sa kolegama i narodom, tako da ga i tog dana nisam puno koristio, niti pratio društvene mreže. Sutradan, kada sam se probudio, listajući društvene mreže, shvatio sam koliko je slika otišla viralno i koliko su ljudi pozitivno reagovali na nju. Osećaj je bio zaista neverovatan, gotovo da rečima ne mogu da opišem kako sam se osećao, jer je naša fotografija za mnoge već tada bila simbol ljubavi, ali i razbijanja predrasuda.
Mingl: U kojoj meri te je iznenadio način na koji javnost reaguje na tako jednostavan prizor – dvoje mladih ljudi, različitih identiteta, zajedno na protestu?
Sava Nikolić: Jako me iznenadio način na koji javnost reaguje na taj prizor, ali kada sam stao i razmislio, shvatio sam da ljudi tako snažno reaguju na tu fotografiju zato što u njoj vide nešto što društvu već dugo nedostaje – jednostavnu, nenametljivu normalnost. Dvoje mladih koji pripadaju različitim identitetima i verama stoje rame uz rame na protestu, gde se bore za bolje sutra. Ta fotografija ljude pogađa zato što im vraća ideju o zajedništvu, koje ne dolazi iz politike, već iz svakodnevnice, iz nečeg potpuno prirodnog. Ona ne opisuje nužno realnost, već potencijal da generacije koje dolaze možda mogu da izgrade društvo u kome ne mora svaki identitet da bude borba, a svaka razlika povod za sukob.
Mingl: Zašto misliš da je fotografija izazvala toliki odjek?
Sava Nikolić: Mislim da je fotografija izazvala odjek u javnosti zato što se na njoj vidi ono zbog čega se mi studenti i borimo, a to je da smo, bez obzira na veroispovest i nacionalnost, svi na istom putu - zajedno se borimo za bolje i pravednije društvo.
Mingl: Mnogi kažu da fotografija pokazuje ono što Srbija može biti – otvorena, tolerantna i raznovrsna. Šta misliš o tome?
Sava Nikolić: Mislim da je ta rečenica zapravo vrlo tačna. U društvu koje je naviklo na podele, ta jednostavna scena deluje revolucionarno. Zato mnogi kažu da ona pokazuje ono što Srbija može da bude, jer prikazuje verziju Srbije u kojoj su raznovrsnost i tolerancija nešto prirodno, a ne retkost. Ona ne ulazi u politiku, ne bavi se ideologijom, već prikazuje lepotu mladosti, spontanost i zajedništvo koje nastaje samo od sebe, bez pritiska.
Mingl: Kako ti lično vidiš odnos mladih u Srbiji prema različitostima – etničkim, religijskim, kulturnim?
Sava Nikolić: Meni deluje da postoji ogromna želja mladih da žive u društvu gde različitost nije problem i da upravo oni najčešće pomeraju granice tolerancije kroz svakodnevne interakcije i prisustvo u multikulturnim i multietničkim okruženjima, kao što su škole, fakulteti, društvene mreže, sada i protesti. Sam protest u Novom Pazaru nam je pokazao da mladi ljudi ne stoje odvojeno po grupama, ne prave razlike, nego rade zajedno za jedan cilj. To potvrđuje moje mišljenje da su mladi u Srbiji spremniji da prihvate različitosti i da u praksi pokažu toleranciju, naročito kada je reč o pitanjima koja ih direktno pogađaju ili su važna za zajedničku budućnost.
Mingl: A odnos starijih?
Sava Nikolić: Odnos starijih u Srbiji prema različitostima često je drugačiji nego kod mladih. Mnogi su odrasli u društvu u kojem su etničke, religijske i kulturne podele bile naglašene, pa su i njihovi stavovi oblikovani iskustvima iz prošlih decenija. Zbog toga stariji češće imaju rezervisaniji stav. Međutim, veliki deo starijih menja svoja mišljenja od kako je krenula studentska borba. Shvataju da nema potrebe za podelama, podržavaju nas. Dosta starije populacije deli Nadijinu i moju sliku po društvenim mrežama uz divne opise i to je dokaz da su i oni „omekšali” i da više ne veruju u podele, već smatraju da smo svi isti.
Mingl: Šta misliš da Nadijina i tvoja fotografija, ali i vaše prijateljstvo, govori o generaciji kojoj pripadaš?
Sava Nikolić: Fotografija deluje kao portret naše generacije, koja želi da prevaziđe podele, koja vrednuje otvorenost, iskrenost i solidarnost. Pokazuje da smo sposobni da se povežemo sa ljudima različitih identiteta bez straha ili distance i da nam zajednički ciljevi i vrednosti znače više od etničkih, verskih ili kulturnih granica. Takođe, govori da smo generacija koja koristi svoj glas i svoje akcije da menja svet oko sebe. Fotografija poručuje da smo u stanju da živimo različitosti kao nešto normalno, a ne kao problem i da težimo društvu u kojem je uključivost prirodna, a ne retkost. U suštini, ona reflektuje našu generaciju kao otvorenu, željnu promena.
Mingl: Malo ko je ostao ravnodušan na snimak vašeg ponovnog susreta nadomak Sremskih Karlovaca, koji je postao viralan. Kako si se osećao prilikom tog susreta? Šta si rekao Nadiji?
Sava Nikolić: Osećao sam se jako lepo, ali i iznenađeno, jer nisam očekivao da ću baš Nadiju da sretnem, moju saborkinju sa slike. Kada sam je ugledao i prišao joj, pitao sam je: „Otkud ti, pa, nisi se javila?”. Ona se rasplakala u tom trenutku jer je već bila jako emotivna zbog susreta sa ostalim kolegama sa različitih fakulteta. Ostatak naše konverzacije se čuje na snimku. Ono što se na snimku ne čuje jeste naša konverzacija nakon razgrljaja, gde je ona meni objasnila da ne sme da se zagrli, nakon čega sam se ja osetio izuzetno loše.
Mingl: Bilo je i negativnih komentara zbog tog zagrljaja. Šta misliš o njima?
Sava Nikolić: Najviše su me potresli i duboko pogodili komentari koji su bili upućeni Nadiji, njenoj porodici, kao i mojoj porodici. Što se tiče komentara koji su meni upućeni, na njih se ne bih osvrtao niti ih komentarisao, jer me nisu pogodili.
Mingl: Šta bi voleo da se promeni u društvu da bi prizori poput ovog bili „normalni”, a ne iznenađenje?
Sava Nikolić: Voleo bih da u društvu postane normalno ono što je na toj fotografiji, da različitosti ne izazivaju sumnju, strah ili komentare, već da se prihvataju kao deo svakodnevnog života. Da ljudi ne gledaju ko je odakle, koje je vere ili kulturne pripadnosti, nego da vrednuju ljude po tome kako se ponašaju, kakve vrednosti imaju i kako doprinose zajednici. Takođe, voleo bih da obrazovanje stalno podstiče toleranciju i kritičko mišljenje, da se predrasude razotkrivaju, a solidarnost proslavlja. Da mladi i stariji imaju prostor da se međusobno povezuju, da grade zajedničke ciljeve i da se uče kroz iskustva, a ne kroz strah od različitosti. Ukratko, prizori poput tog bi bili normalni kada bi društvo vrednovalo ljudskost i zajedništvo više od pripadnosti grupi, kada bi različitost bila prirodan deo svakodnevice, a ne nešto što iznenađuje.
Mingl: Šta bi poručio onima koji još uvek misle da su kulturne i verske razlike prepreka, a ne bogatstvo?
Sava Nikolić: Poručio bih da razlike nisu pretnja, nego prilika. Kulturna i verska raznolikost nas ne razdvajaju, već nam daju nove perspektive, iskustva i načine da učimo jedni od drugih. Kada ljude vrednujemo samo po pripadnosti grupi, propuštamo da vidimo ko su zaista, šta mogu da ponude i kako možemo zajedno da rastemo. Različitost postaje problem samo ako je posmatramo kroz strah ili predrasude. Ako je prihvatimo kao prirodan deo života, ona postaje snaga: zajednice postaju kreativnije, tolerantnije i otpornije, a pojedinci slobodniji da budu svoji. Na kraju, ono što nas ujedinjuje je mnogo jače od onoga što nas deli. Različitost nije prepreka, ona je snaga. Kulturne i verske razlike nas mogu učiniti bogatijima, mudrijima i bližima, ako ih posmatramo otvorenog srca, a ne kroz strah.
Minlg: Jednog dana, posle mnogo godina, kada pogledaš fotografiju sa Nadijom – šta želiš da te podseti?
Sava Nikolić: Kada jednog dana budem gledao tu fotografiju, želeo bih da me podseti na nadu i snagu trenutka. Da pokaže da zajedništvo i tolerancija nisu nemogući ciljevi, već da se grade svakodnevnim malim gestovima, stajanjem zajedno, slušanjem drugih i prihvatanjem različitosti. Želeo bih da me podseti da generacija kojoj pripadam ima moć da menja stvari nabolje, da promena počinje od nas i da ono što danas izgleda iznenađujuće jednog dana može postati normalno. I na kraju, da me podseti da je ponekad dovoljna jednostavnost i iskrenost kako bi svet bio lepše mesto.
Mingl: Kada bi mogao da u jednoj rečenici sažmeš značenje Nadijine i tvoje fotografije, kako bi ona glasila?
Sava Nikolić: Ljubav pobeđuje, sve će pobediti.
Razgovor vodila: Tamara Radovanović