Foto: Đurđa Đukić
Ne smemo da budemo ostavljeni na miru. Moramo da budemo zaista uzdrmani s vremena na vreme. Koliko dugo vremena je prošlo otkad te je nešto zaista uzdrmalo? Nešto važno, nešto stvarno? – Rej Bredberi, Farenhajt 451
Decembar je.
Sedim u čitaonici okružena ljudima zadubljenim u knjige. Devojka pored mene čita Dirkema, momak pored nje nešto treće. Fluorescentna svetla pilje u mene sa plafona dok uzaludno pokušavam da pređem jednu stranicu iznova i iznova. Ne ide. Oči mi stalno padaju na policu sa smotanim papirima i poluotvorenom kantom crvene farbe sa moje desne strane. U ovoj prostoriji, pored transparenta koji i dalje stoji zalepljen za vrata, to je jedino što je ostalo. Samo sećanje na jedan skroz drugačiji život o kom mi je ponekad i dalje teško da mislim.
Vratimo se godinu dana unazad, u davnu 2024. Koračam Knezom da bih stigla na fakultet koji mi i dalje nije sasvim poznat, izbegavajući da se sudarim sa turistima koji su odabrali baš Beograd kao svoju zimsku destinaciju. Do tada, sve što sam znala bila su predavanja, vežbe i kolokvijumi. Dođi, sedi satima, idi na pauzu ili do menze i posle kući. Pregorevanje, učenje, kafice i sve ispočetka. Međutim, tog dana, u meni se kovitlala čudna zbrka osećanja: znatiželja, strah, nada. Po prvi put u mom kratkom studentskom životu, u amfiteatar nisam ušla da bih slušala profesore, već neke sasvim druge ljude, ljude sa kojima nisam ni mogla da zamislim koliko sam bila slična.
Hodnici su dupke puni. Svega se sećam kao u snu: nalećem na neke drugare, zajapurene i sjajnih očiju. Tiskamo se kroz gomilu da bismo stigli do drvenih vrata, samo da bismo shvatili da ljudi sede i na stepenicama. Nekako pronalazimo mesto među gornjim sedištima. Gledamo oko sebe: svaki pedalj amfiteatra pun je nepoznatih: skoro triput više ljudi stoji nego što sedi. Žamor je neprestan; osećam trepet u stomaku. Troje ljudi se penje na pozornicu i zauzima mesta. Tada ih nisam znala, i proći će dosta vremena dok ih ne budem upoznala. Ipak, njihov identitet u tom trenutku nije bio bitan, kao što nije bitan identitet ijednog od nas.
Odjednom nastupa gromoglasna tišina. Čudan je to osećaj, da jedna tolika prostorija ćuti. Ljudi na pozornici nešto govore, ali sve čujem kao kroz staklo. U jednom trenutku se spominje glasanje – čujem samo sopstveno srce.
Predlog se iznosi. Poslednja reč odzvanja u vazduhu. Kao mahom dirigentovog štapića, po jedna šaka svake osobe u prostoriji diže se uvis.
To je to.
Filozofski fakultet je u blokadi.
Lagala bih kad bih rekla da sam od samog početka verovala da će se išta desiti. Isprva, više me je vodila radoznalost i osećaj uzbuđenja koji sam imala kada bih prišla nekom novom ili pomogla oko prenošenja zaliha ili ćebadi. U početku, kao da niko nije znao šta se dešava. Trčali smo tamo-amo, vođeni samo iskonskom ljudskom željom da budemo deo promene. Plenumi, radne grupe, sastanci, čišćenja, čuvanja ulaza, umrežavanje sa drugim fakultetima: rasli smo, malo po malo, pravili greške i iz njih učili. Bili smo saća koja su se konstantno razvijala i menjala strukturu košnice, ni ne sluteći kolika će ta košnica zapravo biti.
Kako polako vraćam film, postaje mi sve teže da izaberem o čemu zapravo da pišem. Trenuci koji su se činili večnim poslednjih godinu dana prepliću se u ogromno klupko bez početka i konca. Misli mi se vrte oko bezbroj lica, osmeha, neprospavanih noći, kafa u 3 ujutru pred pisanje saopštenja, istrčavanja na ulicu i zvižduka koji paraju vazduh. Pamtim masu ispred RTS-a za koju sam mislila da će me progutati, plavo svetlo projektora za filmove u našoj maloj redakciji, strepnju u grudima kada smo pred 15. mislili da se neki od nas sutra neće vratiti. Pamtim zagrljaje ljudi za koje nisam ni sanjala da ću ih upoznati, a kamoli imati čast da ih zovem prijateljima. Pamtim odlazak do Kragujevca, crvene baklje i spavanje na izduvanim dušecima.
Teško mi je da pričam o ovome. Mislim da je suvišno navoditi bilo kakve događaje, velike ili male, zato što svi dobro znamo kakvu godinu smo imali. Ipak, ne bih je nazvala paklenom, prokletom, propalom ili kakvom god drugom rečju koju sam čula od pobornika gradskog prevoza. Od samog početka, od prve noći provedene na fiskulturnoj strunjači u čitaonici, birala sam da verujem u nas. Ipak, to nije bilo zbog nas samih: na kraju krajeva, mi smo samo deca. Bilo je to zbog nečeg višeg, koliko god izlizano ili otrcano zvučalo. Od detinjstva, pričali su nam da se ne bavimo politikom jer ima ko će to da radi, zaboravivši da je upravo narod taj kog se tiče sopstvena država. Ta neaktivnost dovela je do više problema i pitanja nego adekvatnih odgovora.
Izbegavala bih izraze poput “prekardašilo” ili “sloboda”; verujem da nikad nije bilo na nama da ih kažemo. Svaka promena, ma koliko mala, mora imati okidač. A ako je promena to da su ljudi shvatili da ih se zapravo tiče, da su se probudili iz decenijskog sna u kom su mislili da nade više nema i da je ovo konačna sudbina, onda mogu sa ponosom da tvrdim da mi je drago što smo delimično okidač te promene bili i mi.
Ne želim da ovo bude žalopojka, iako je moja sentimentalnost prema pokretu, verujem, jasna iz svakog reda ovog teksta. Međutim, ako postoji išta što bih želela da ostane iza nas posle svega, to bi bila tišina. Čudan je to osećaj, da ceo jedan grad – cela jedna država – ćuti. U tih 16 minuta, nekako staje sve: i plenumi, i sastanci, i protesti, i šetnje. Smisao naših blokada svodi se upravo na to: tišinu. Kada se ljudi skupe i prave buku, to skreće pažnju, ali kada ljudi zajedno ćute, potpuno svesni zbog čega su tu i šta ih je do toga dovelo, taj osećaj postaje svet.
U tih 16 minuta, dok ćutiš pogleda uprtog u pod ili sveću, jedino društvo su ti tvoje misli. Sva težina ovog sveta kao da pada samo na tvoja pleća. Tišina traje dugo, dugo. Svako osećanje koje si ikad imao kao da želi da ispliva, da te izbavi i natera tvoje noge da krenu, da nastaviš sa svojim životom kao da se ništa nije desilo. Nekad osećaš kao da ćeš se ugušiti, da će se zemlja otvoriti i progutati te. Međutim, ako ćutiš dovoljno dugo, taj pritisak počeće da jenjava. Postaćeš svestan zgrada, neba, ptica. Moći ćeš ponovo da dišeš, iako ti se prsti smrzavaju i vidiš sopstveni dah. U tih 16 minuta, okružen ljudima koji misle sve isto kao i ti, iako se osećaš usamljeno, shvatićeš da zapravo nisi sam. Nikad nećeš biti sam.
Tišina je najmoćnije delo. Nakon svih protesta, nakon svih planiranja, smejanja, objava, šetnji i prijateljstava, sa sobom ćemo uvek nositi upravo nju. Ona će biti podsetnik na ono kroz šta smo prošli, kao i na ono što nas tek čeka. Za neke, tišina ima i fizički oblik. Na primer, mene će pratiti u obliku fleke od istopljenog voska na rubu mog kaputa.
Dug je put pred nama. Suludo bi bilo reći da je ovo kraj. Promena nikad nismo bili samo mi, već i svi oko nas koji su odabrali da budu deo nje.
Kako god se ovo završilo i kako god da je počelo, drago mi je što se desilo. Drago mi je zbog mojih prijatelja, zbog moje porodice, zbog mene same. Porasla sam na toliko načina i upoznala toliko ljudi koje možda ne bih imala šansu da sretnem nikada u životu. I zato ne, ne mislim da je godina propala. Ne kada oko sebe imam ljude za koje želim da se borim. Ne, zato što znam i da kad ja odustanem, uvek će biti tu neko drugi.
Možda toga nismo bili svesni, ali bili smo deo nečeg velikog.
U nama vrijeme se menja / I svi su opet spremni / Da se bore za san - Haustor, Sejmeni
Autorka: Đurđa Đukić