foto: Canva
Marko iz komšiluka je već na doktorskim studijama, radi kao asistent na fakultetu, uskoro se ženi, čeka papire za inostranstvo i — naravno — kupio je stan bez kredita.
A ti?
Ti si i dalje večiti student, sa idealima i životom koji se ne uklapa ni u čiju Excel tabelu. Dok pokušavaš da pronađeš sebe, roditelji ti šapuću da možda ciljaš previsoko. Ili prenisko. Ili pogrešno — zavisi od dana. I onda juriš i danas, iako ne znaš tačno šta. Ti još uvek tražis svoj ritam, tražis sebe, tražiš razlog zašto se u ovom svetu očekivanja osećaš kao da kasniš. I dok pokušavaš da dišeš, stalno čuješ isto: Samo nemoj da budes prosečan.
Prosečnost kao savremeni tabu
Danas svi jure famozni ideal posebnosti – pa postaju isti. Svi glume autentičnost – pa zvuče identično. Moraš biti više — odzvanja svuda oko tebe, čak i kada ne znaš šta želiš da budeš.
Plašimo se da izgovorimo reč dovoljno, jer život ide prebrzo da bi ono što dajemo ikada delovalo kao dovoljno. Prosečnost je postala jedna od najtežih uvreda. Ne doživljava se kao faza, stanje ili stil života — već kao lični poraz. Osećaš da u tvom ritmu nešto fali, pa tražis sebe, identitet koji nece zavisiti od aplauza, od pogleda, od tuđih osećanja prema tebi. I umesto da se okreneš unutra, ti bežiš – jer si naučen da unutra možda nije dovoljno lepo.
A niko ti ne kaže da se iz prosečnosti rađa autentičnost.
Društvo ti prodaje strah, ti ga kupuješ
Prosečnost te uči da vrediš onoliko koliko si postigao u tuđim očima. Ne u svojim.
I dok pokušavaš da se uklopiš, zaboravljaš da slušaš sebe.
Sa svih strana stižu poruke: Čovek bez cilja je kao brod bez kormila.
A ti možda danas samo ne znaš koji je tvoj cilj. Ali, pitanja ne prestaju:
Ona je našla posao. Šta je s tobom?
On planira porodicu. A ti?
Pet godina studiraš? Pa to je predugo.
Kakav hobi, kakve pesme — radi nešto konkretno.
I dok slušaš tuđe zahteve, polako prestaješ da čuješ sebe. A tvoja priroda nije trka, nije stepenik po stepenik bez daha. Tvoja priroda je tišina u kojoj se rađa misao. Pokret koji niko ne vidi. Rečenica koju napišeš u tri ujuturu i zadržiš samo za sebe. Poezija koju još nisi spreman da podeliš. Melodija koju pevušiš dok se tuširaš. Sitnice zbog kojih tvoja duša diše.
I dok biraš između previše izbora, parališe te strah da ne pogrešiš. Perfekcionizam ti se predstavlja kao vrlina, a u stvari te drži zarobljenim. Kao utehu, dobijaš još jednu knjigu o bekstvu od prosečnosti.
Tihe želje koje niko ne meri
A ti možda danas želiš samo da sediš u nesređenoj sobi, popiješ kafu sa mamom, pogledaš skriptu iz prve godine — samo da bi je zatvorio. Da pustiš muziku, zaplešeš, sedneš da pišeš.
Možda želiš i brak, porodicu, decu. Da kuvaš supu i imaš mir. Možda želiš ljubav, život koji nije spektakl, nego dom. Ali, i to se danas naziva prosekom.
Jer od tebe se traži da budeš sve: uspešan, zaljubljen, ambiciozan, negovan, stalno srećan — sa pet hobija i savršenim planom. Da uvek budeš bolja verzija sebe, umorna verzija sebe, ispeglana verzija sebe. Moraš biti više, čak i kad ne znaš šta želiš da budeš.
Ako imaš porodicu, a nemaš uspeh — opet nisi dovoljno.
I tako se krug zatvara. Svi trče. Niko ne pobeđuje.
A izvan kruga stoji istina, koju najteže prihvataš: vredan si, čak i kad ne radiš ništa spektakularno.
Autentičnost nastaje u prosečnim danima
Ne u onome što juriš — već u onome što stvaraš.
U šetnji bez cilja.
U nekoj sastim običnoj sredi.
U pauzi između obaveza.
U radu koji niko ne vidi.
U znoju koji se ne objavljuje.
U procesu za koji ti niko neće reći bravo.
Ako stalno slušaš glas koji ti govori da moraš biti nešto više, neminovno ćeš promašiti ono što jesi. Počećeš da ličiš na one kojima se zapravo ne diviš — savršeno ispeglane, sa holivudskim osmehom.
Marko iz komšiluka je jedan od njih. Savršen na prvi pogled. A sutra — samo još jedno lice u masi.
I zato je najveća ironija današnjice:
autentičnost se krije u onome čega se najviše stidimo – u običnosti.
Ambicija ili strah?
Na kraju dana, zapitaj se: Šta te pokreće — ambicija ili strah? Da li ciljaš uspeh zbog sebe ili bežiš od osećaja bezvrednosti? Koga juriš? Od čega bežiš?
Možda od sopstvenih rana. Od želja koje bi drugi nazvali prosečnim. Možda se ne plašiš da razočaraš sebe — već buku oko sebe.
Dok bežiš tako daleko, sebi postaješ stranac. Jer najviše se udaljavamo od sebe onda kada pokušavamo da se najviše pokažemo drugima.
Najveća hrabrost danas
U gomili vanprosečnih, možda je najveća hrabrost da budeš samo prosečan— i svoj.
Da ne trčiš. Da staneš. Da udahneš sebe.
Da prestaneš da se kriješ iza ciljeva koje nisi želeo.
Da prestaneš da glumiš da ti nešto znači samo zato sto drugi to očekuju. Da prihvatiš da te nije sramota što nisi savršen, što kasniš, što se tražiš, što si nekad prosečan.
Prosečnost nije smrt ambicije. Sve prestaje da bude strašno onog trenutka kada prestaneš da bežiš.
Zato se zapitaj iskreno: Dok bežiš od prosečnosti — da li bežiš od svog pravog lica? I šta bi se desilo kada bi jednom potrčao ka sebi.
Autorka: Miljana Pavlović