Foto: Canva
Odrastanje u Petrovcu na Mlavi, posmatranje nemaštine devedesetih i dvehiljaditih, ali i sam život u specifičnoj i multikulturalnoj atmosferi Istočne Srbije, bili su prvi izvori inspiracije za poeziju Angeline Životić, master studentkinje Filološkog fakulteta u Beogradu. Njeno poetsko stvaralaštvo, naročito je usmereno na folklornu dimenziju, a pčelarska delatnost i njena supkultura naučili su je da razmišlja o stvarima kroz kaleidoskopsko sočivo – kao da gleda u saće. Pored poezije objavljuje i kratku prozu, kao i književne i muzičke kritike. U užoj oblasti istraživanja kombinuje narodnju književnost i antropološka proučavanja kulture pamćenja, sa posebnim naglaskom na teme Holokausta i Drugog svetskog rata.
Iz razgovora za naš portal, saznajemo da poseban fokus u pisanju Angelina usmerava na društveno angažovanu poeziju obuhvatajući život na marginama društva i nepravde koje su utkane u samo društvo, odnosno – nepravdu sistema, izvitoperenost ljudi, slabu volju i crvljivost akademskih zajednica.
Od introspektivnog do angažovanog
Angelinina poezija u osnovi ima nežni plašt, naročito kada je usmerena na ženu, prirodu i protok vremena, odnosno usmerena prema, kako ona kaže - ,,različitim kreaturama koje hodaju zemljomˮ. Stvarati kao mlada pesnikinja danas za Angelinu znači puštati glas i iznedriti slobodu. Suština njenih pesničkih kreacija počiva najpre na ličnom preispitivanju, a zatim na empatiji i razumevanju stanja drugih ljudi i njihovih mikrosvetova.
,,Stvoriti kosmogoniju oko svoje poetike, biti jedinstven, čitati, čitati i čitati, tek onda nema greške, a suština svega je dopreti do svojih granica i dobro ih ispitati. Kada znamo svoje, onda možemo da promišljamo i o tuđim, i svim drugim granicama. I tek onda možemo promišljati o nekakvim promenama koje su dalekosežne. Naši glasovi moraju biti organski, moraju prenositi magiju i čupati iz letargije, jer sloboda, na kraju krajeva, jeste magično biće.ˮ
GLAS ISPOD FLASTERA
Iako teži nežnosti i slobodi, Angelina ističe da postoji konstantna zarobljenost, odnosno konstantni okviri poslušnosti koje određuju nametnute ideologije. Pisanje društveno angažovane poezije nameće niz pitanja: šta utiče na izbor teme, sme li da iznese lično mišljenje i koliko odudara u odnosu na mišljene ‘većine’, kako će njeno delo javnost primiti, i najzad, kakve posledice mogu uslediti po nju.
,,Sve na šta pomislimo je ideološki obojeno. Teško nam je da se otrgnemo od toga. Kada pišem, promišljam o subverziji svojih reči, promišljam danima, možda i mesecima. Za mene je pisanje o društvenim temama forma samosuočavanja i izvestan beg od apatije koja se uronila u društvenu kožu kao šuga. I zato jeste opterećenje, i svrab koji te muči dok ne porodiš pesmu.ˮ
U društvu koje nas konstantno cenzuriše, stvarati dela koja nose kritiku društva može predstavljati ozbiljan subverzivan poduhvat, jer se takva vrsta poezije ne zaustavlja samo na buntu, pobuni i revoluciji, već može podrazumevati i saosećanje, tugu, bes, svedočanstvo, kolektivno pamćenje i traumu, poziv na solidarnost.
Jedna od takvih pesama jeste Izložba izvedena na Mikser festivalu u okviru Poezije promene, Iako kombinuje vizuelni, auditivni i tekstualni izraz, namenjena je za čitanje upravo zbog fusnota koje, kako Angelina kaže, dodatno frustriraju.
,,Moj lirski subjekat pati od otupelosti, a ne od bunta, i to je ključna razlika u odnosu na ono što podrazumeva savremena angažovana poezija. Pesnik koji mora da balansira između izraza i refleksije nad normama moći nameće sebi nekoliko pitanja: kako da govorim istinu, da li želim da govorim istinu, kome želim da govorim istinu, da li su svi dovoljno vredni moje istine, a onda kako da ne izgubim glas, ili kako da razotkrijem mehanizme kontrole i moći bez njihovog direktnog pominjanja. I ovo se može primeniti na sve, od prijateljstva do situacije u zemlji.ˮ
Izložba se našla i u fanzinu WHITE RIOT! i ono što je čini intrigantnom jeste njena fluidnost i otvorenost za različita tumačenja. Kako Angelina kaže, pesma se može tumačiti ,,kao kritika objektivizacije i društvenih mehanizama ućutkivanja, ali i kao igra sa percepcijom i moći nad telom i glasomˮ.
Jezik i telo – prostor kontrole ili otpora?
Tokom pisanja, Angelina se najkomfornije izražava kroz prozaide koje nastaju iznutra.
,,Pišem organski, moje sigurno mesto je materica. Sve ono što izađe iz mene – njen je deo. Ja crtam, to je ono što je sigurno. A materica mi se čini kao pećina u kojoj postajem kao autor, čitalac i ličnost.ˮ Jedna od prozaida koju Angelina izdvaja, a koja će se naći u njenoj zbirci Naša matka, jeste - „Mokre ruže“.
U prozaidi, koju je sa nama podelila, Angelina koristi dečju perspektivu kako bi ogolila mehanizme nasilja i dehumanizaciju žena. Upravo ta dečja percepcija seksualnog čina, ali i naivnost, otvaraju prostor za razotkrivanje i potiskivanje nasilja.
,,Takav registar, takva glasovna naivnost, u našoj književnosti postoji kod Mihailovićeve junakinje Lilike, a zatim se, čini mi se, javlja sada u mojoj pesmi. Taj prizor je, za mene, koncentrat čitave pesme, brutalnost sveta prevedena na dečji jezik, na logiku igre. U tom ne-disanju zapravo je sadržano sve što odrasla žena kasnije mora da proživi: sužavanje prostora, nestanak glasa, učenje da se bude nevidljiv.ˮ
Učenje o nemoći odmalena i pitanje traume zauzima poseban fokus prozaide. Za Angelinu je važan momenat prelaska traume u jezik. Tada, kako ona kaže, nasilje postaje metafora, odnosno šapat koji skriva neizgovoreno.
,,Čitav taj ciklus nosi naziv ,,Neću nikome reći…ˮ, da bi se na njega nadovezao ciklus ,,…istinuˮ u kojem proširujem priču o traumi na jedno zrelije doba, jednu zreliju ličnost, jedno (ne)iskreno govorenje sa sobom o sebi. To govorenje o jeziku u jeziku, jedna je od glavnih odlika moje poetike, i tu se vraćam na svoj odgovor o savremenoj poeziji: čak i ako je brutalno, ne mora biti prostački.ˮ
Savremena poezija izvan algoritma
Prilikom stvaranja poezije sa fokusom na teške i traumatične teme, Angelina ističe da je izazovno balansirati ličnu emocionalnu uključenost i umetničku distancu kako ne bi lako skliznuli u patetiku. Ono što nedostaje savremenoj poetici, prema njenom shvatanju, jeste subverzivnost, jer, iako “jednostavan i lakoklizajući fond reči” nije nužno loš, može opteretiti sam jezik.
,,Možda će zvučati kao manifest, ali neka bude tako: savremena književnost prezasićena je bukvalnošću, floskulama, vulgarnostima i preteranom jasnoćom. Hoćemo nejasno, hoćemo zaumno, hoćemo jezik koji se ne ponavlja kao eho-komora četiri tužne slike i tri generičke metafore, poeziju koja ne veruje da je trauma dovoljna da bude estetika, poeziju koja nije algoritam, hoćemo subverziju. Jer, sve, u krajnjoj liniji, zvuči kao umnožena kopija istog lirskog subjekta – i ja to vidim kao problem. ˮ