„Yugo Florida“ i život kakav jeste

foto: AI

Vladimir Tagić se i u svojim ranijim radovima bavio ljudima na marginama svakodnevice, odnosima koji se ne raspliću lako i emocijama koje se retko izgovaraju naglas. Njegov debitantski dugometražni film „Yugo Florida“ nastavlja tu liniju – bez potrebe da objašnjava, ulepšava ili dramatizuje više nego što je neophodno. Umesto jasnih uzroka i posledica, Tagić bira posmatranje.

„Yugo Florida“ je tih, suzdržan film o ocu i sinu koji se nalaze na raskrsnici na kojoj se nikada nisu sreli – sve do trenutka kada postaje jasno da vremena ima sve manje. Film ne pokušava da razreši njihove odnose, već da ih ogoli.

Odnos Zorana i njegovog oca Vese nije izgrađen na velikim sukobima, već na sitnim promašajima, tišinama i navikama koje su godinama postajale zid. Kada se pojavi bolest i nagoveštaj kraja, ti zidovi ne nestaju – ali postaju vidljiviji. Sin pokušava da bude prisutan, da učini „pravu stvar“, da popravi ono što se možda nikada nije dalo popraviti. U toj potrebi da se pomogne krije se i pitanje: pomažemo li zbog drugog ili zbog sebe? Zbog straha da će sve ostati nedorečeno.

U tom ograničenom prostoru, između bolnice, svakodnevice i neizgovorenih rečenica, film se ne bavi samo odnosom jednog oca i sina, već načinom na koji se svi nosimo sa blizinom kraja. Da li potreba za saosećanjem i pomoći dolazi iz iskrene bliskosti ili iz straha od konačnog rastanka?

Tagićev film ne nudi jasne odgovore, niti emocionalne vrhunce koji bi olakšali gledanje. Upravo suprotno – kamera ostaje mirna, dijalozi su škrti, a emocije često potisnute. Ta suzdržanost čini da svaki mali gest dobije težinu: pogled koji traje mrvicu duže, nespretan pokušaj razgovora, briga koja ne ume da se izrazi. „Yugo Florida“ pokazuje koliko je teško promeniti ustaljeni odnos, čak i kada znamo da se bliži kraj.

Centralno pitanje filma, barem ono koje ostaje da odzvanja i nakon odjavne špice, jeste važnost „dobrog utiska na rastanku“. Koliko nam je važno da poslednja slika o nekoj osobi bude bolja od svih prethodnih? I da li taj jedan, bolji dan može da izmeni celokupan utisak koji se godinama gradio – ili samo da ga ublaži? Film ne romantizuje pomirenje, niti tvrdi da je ono uvek moguće. Umesto toga, priznaje ljudsku potrebu da se, pred kraj, uhvatimo za ideju da još nešto možemo da popravimo.

Za mene, „Yugo Florida“ nije film o konačnom oproštaju, već o strahu od tog oproštaja. O onom trenutku kada shvatimo da vreme više nije apstraktno i da se odnosi ne mogu odlagati zauvek. Gledajući Zorana, nemoguće je ne zapitati se da li bismo se i sami uplašili tog rastanka dovoljno da pokušamo da promenimo bar jedan dan, jedan razgovor, jedan gest. I da li bi to bilo dovoljno – ne drugoj osobi, već nama samima.

Film Vladimira Tagića ostaje dosledan životu kakav jeste: neuredan, nedorečen i bez velikih zaključaka. U toj nedorečenosti leži njegova snaga. „Yugo Florida“ nas ne tera da se rasplačemo, već da razmišljamo o sopstvenim odnosima, o tome šta ostavljamo iza sebe i kakav utisak nosimo kada više nema vremena za ispravke. Možda ne menja ceo utisak, ali nas primorava da ga pogledamo bez iluzija.

Autorka:  Andrea Virag