foto: Lokalni izbori u Mionici, Negotinu i Sečnju protekli su protkani brojnim malverzacijama uklopivši se u sveopštu tradiciju neregularnih izbornih procesa u našoj zemlji. Deluje izlišno tražiti utehu preko okeana, ali ovoga puta ona baš stiže iz New York-a. Novoizabrani gradonačelnik Zohran Mamdani nam je pružio priliku da pogledamo, nažalost izdaleka, kako izgleda kampanja koja bi trebalo da posluži kao primer budućem političkom diskursu u svetu, a i našem malom selu. Od kolevke pa do groba, najteže je političko doba Koncept odraslosti je nešto što u našoj kulturi ne vezujemo za pozicije moći. Gotovo da smo navikli da radna mesta moraju biti neprijateljske jazbine na čijem su čelu emocionalno nezreli ljudi. Prihvatili smo uverenje da je njihovo legitimno pravo da se iživljavaju i zadovolje svaki nagon koji izađe na površinu na svom radnom mestu. Podrazumeva se da će u tom procesu steći što više novca. Pokazalo se da mladi na pozicijama moći nalaze inovativnije pristupe rešavanju problema, kao i da se fokusiraju na teme koje ostaju zanemarene od strane starijih kolega. U sklopu našeg parlamenta samo je 10 političara od ukupno 250 poslanika, u svojim dvadesetim godinama. Taj procenat od četiri odsto nije dovoljan da bi se jedan veliki deo populacije, koju čine mladi ljudi, reprezentovao na pravi način. Fokus sa političkih odluka koje se tiču i pitanja populacije mladih ljudi jedne zemlje time ostaje usmeren ka drugim pravcima. Malo nam za sreću treba Naravno da je nezahvalno porediti ekonomsko i socijalno stanje Srbije sa gradom koji ima više stanovnika od nje, ali nam daje priliku da se zapitamo: Kako izgleda odrasla osoba koja traži da bude u poziciji moći? Zohran Mamdani je pobedio u skorašnjim izborima New Yorka, time postavši prvi musliman na ovoj poziciji, kao i najmlađi gradonačelnik u poslednjih sto godina istorije ovog grada. Ovakvim korakom, političke odluke koje se budu donosile će biti dominantno levičarski orjentisane sa akcentom na ,,običnog američkog čoveka”, lajt motivom izuzetno osmišljene kampanje. Mamdani je u svojoj demokratsko-socijalističkoj kampanji nastojao da obeća sve lajt motive takvog političkog opredeljenja: bolji uslovi stanovanja, besplatan javni prevoz, podrška malim preduzetnicima, povećanje minimalca, ekonomičnije namirnice, oporezivanje bogatih i slično. Koliko god da je izlizan stav da političari žele ljudima ispod sebe bolji život, ova kampanja je u svom jezgru imala blagostanje i radost ljudi. Ova emocija se provlačila kroz većinu njegovih javnih nastupa. Gledajući njegove debate, bio je primetan odnos koji ima sa svojim političkim protivnikom. Umesto napadanja ličnosti, držao se argumenata. Delovalo je kao da dijalog vode dete i odrasla osoba. Pritom, nije radio ništa drugo do neprekidanja sagovornika i držanja aktuelne teme. To su veštine koje su srpski političari očigledno ne mogu da savladaju. Može se povući paralela ovakvog komuniciranja sa drugom stranom ,koja ne zna drugačije nego da tlači, i u domenu studentskih protesta. Tokom više od godinu dana, vodi se jedan dijalog uz jasno uspostavljene granice. Jedna od prvih je bila Nisi nadležan. Granica koja nam vraća integritet i podseća nas da revidiramo znanje o dužnosti koju demokratija delegira. Jedna od kritika studentskih većih protesta je veselje i radost tokom šetnji i višednevnih blokada. Nagraditi svoje telo tj. pustiti ga da bude telo je jedan od karakteristika regulisanog nervnog sistema. Kada bismo bili u kolektivnoj zaleđenosti, ova borba ne bi mogla da traje ovoliko dugo. Pustiti svoje telo da se opusti, veseli i trijumfuje je sastavni deo dugotrajnih borbi. Svakom od nas su potrebne pauze tokom kojih ćemo dati svom mišićima da se opuste, dahu da se produbi i sebi da se povežemo sa nekim konkretnim ljudskim bićem pored sebe. Svako bira kako će mu pauze izgledati, ali je ono što im je zajedničko je da su recept protiv sagorevanja. Mamdani je svoju napravio u jednom noćnom klubu, sa sve odelom, pevajući Empire state of mind sa svojim sugrađanima. The name is Mamdani Tokom svoje kampanje, Mamdani je nastojao da zastupa sve građane svog grada. Naša dobropoznata alternativa je uhvatiti se jedne nacionalističke linije i na mišiće pocepati kraste naroda čiji ratovi i nisu toliko udaljeni. Umesto generalizacije, držao je odgovornima pojedince određene grupe. Time nije dehumanizovao određenu grupaciju, već pozivao pojedince da deluju. Zvuči poznato? Komentarišući svoj oštar stav prema Izraelu tokom svoje kampanje, pokazao je deo svoje odraslosti time što je proveo brojne službe u jevrejskim sinagogama povezujući se sa građanima i građankama grada koje želi da zastupa. Ne znam da li se služio mišlju Brene Brown da priče o bolu i hrabrosti gotovo uvek uključuju molitvu i psovanje, ponekad u isto vreme, ali osećam utehu gledajući taj spektar za njega autentičnih postupaka. Ne treba zaboraviti da nije odstupao ni od svog kulturološkog nasledja tokom svoje kampanje. Ispraviti nekoga i instistirati na pravilnom izgovoru svog imena i pričanju hindu jezika je nešto sa čim se većina imigranata sa njegovog podneblja mogla poistovetiti. Za kraj, duboki udah Političari su skloni dijalogu protkanim oštrim epitetima. Nakon svoje pobede i meseci provedenim razmenjujući neprijateljske reči sa predsednikom Sjedinjenih Američkih Država, našli su se u istoj prostoriji. Otići u Belu kuću i nazvati najmoćnijeg političara na svetu fašistom je najskoriji pokazatelj autentičnosti Zohrana Mamdanija. Svojim susretom sa Donaldom Trampom je dokazao da nije vodio kampanju za kamere, već za građane koji zaslužuju da vide političare koji se ne slažu, ali koji obećavaju da će raditi u njihovu korist uprkos tome. Građenje inkluzivnijeg i pravednijeg društva nije linearan proces, ali kada čovek rodjen u Ugandi pobedi u areni u kojoj nije imao mnogo šanse, izgleda kao da smo sposobni za promenu. Građani i građanke Srbije tu promenu održavaju više od godinu dana u svojim zajednicama. Korenite promene često nisu lake za napraviti, ali su održivije. Svi na ulice. Autorka: Ana Jokić
Mingl kutak
Mamdani: politika regulisanog nervnog sistema
