Gastarbajter Archive: O gastarbajterima i njihovoj estetici

foto: Vedrana Bogdanović

Svi mi sa balkanskog geografskog podneblja manje ili više znamo značenje iza riječi gastarbajter, bukvalno prevedene sa njemačkog jezika kao gost-radnik, odnosno gostujući radnik. Na pomen ove jezičke konstrukcije kreiramo umnu sliku koju odlikuje njihov kičasti eklekticizam. U takve eklektične asocijacije spadaju ukrasi i predmeti kao što su: maksimalističke vile, skulpture lavova na ogradama, lažno markirana odjeća, leopard print, zlatni nakit, jak fluorescentni kolorit, kao i brojne druge. Međutim, pojam gastarbajtera je dosta kompleksniji od ovih, naizgled jednostavnih, estetskih odrednica. O tome šta on tačno podrazumijeva, ali i tome kako se razvila ova specifična estetika koja se vezuje samo za gastarbajtere, i to posebno one iz oblasti bivše Jugoslavije, razgovarala sam sa pokretačicama projekta Gastarbajter Archive. 

Gastarbajter Archive je projekat nastao kao ideja da se dublje tematizuje i istraži  fenomen gastarbajtera, koji podrazumijeva talas migracija između 1960-ih i 1980-ih godina iz ex-Jugoslavije u zapadnoevropske zemlje, sa akcentom na prostor Vojvodine. Cilj je stvaranje arhive kao dokumenta njihovog života izvan, koju čine autentična iskustva, lične životne priče, privatne i porodične fotografije, video zapisi, razglednice i mnoge druge stvari koje potpomažu širem razumijevanju ove zajednice. O balkanskom gastarbajterizmu svi imaju neku pretpostavku – stereotip, priču, predstavu o stilu, muzičku preporuku – jer je radna migracija neprikosnoveno bitna za naš geopolitički položaj. Gastarbajter nije bio samo kratkotrajna figura posleratnog ekonomskog procvata, nego simbol društvenih obrazaca koji su i danas prisutni: siromaštvo, nezaposlenost, eksploatacija radnika, kapitalistički poredak, hijerarhija u mobilnosti radne snage, nepovoljni radni uslovi, prisilna moć ekonomije, zabrinjavajuća egzistencijalna iskustva stranih radnika, agresivan tretman radničke klase. Više o svemu ovome razgovarali smo sa inicijatorkama i osnivačicama ovog, po svemu sudeći posebnog projekta – Tamarom Tóth i Leom Novak. 

Porijeklom iz Vojvodine obje trenutno žive u inostranstvu, Tamara u Rumuniji i Lea Novak u Mađarskoj, što je negdje, kako kažu, i bila početna tačka za bavljenje ovom tematikom. Naime, Tamara se odselila iz Srbije sa 18 godina i od tada je živjela na mnogim mjestima, kako u Zapadnoj, tako i u Istočnoj Evropi. Tokom tih godina neizostavno je kopkalo pitanje doma, povratka kući, života u rodnoj zemlji i gradnje budućnosti tamo, a kako se bavi književnošću počela je to da istražuje iz svoje struke. U potrazi za tekstovima koji tematizuju pitanje doma ubrzo je stigla i do, takozvane, književnosti iseljenika. Toj temi dublje se posvetila tokom svojih doktorskih studija u Budimpešti vremenom shvativši da je neiscrpna – tako je došla na ideju da se fenomenom gastarbajtera ne bavi samo u doktoratu, nego da ga otvori i u drugim pravcima i kontaktirala kustoskinju Leu, kako bi na toj ideji radile zajedno. 

,,Pitanje migracije je složeno, ali ima i svoja lokalna lica i specifične odrednice. U Vojvodini mađarska manjina dodatno komplikuje - ali i obogaćuje - društvene karakteristike i identitetsku politiku već multietničke Jugoslavije. Želimo, sa lokalno-istorijskim fokusom, da istražimo ekonomske migracione putanje, porodične istorije i narative ovog regiona. U kolektivnom sećanju lokalnih zajednica ta tema je prisutna, ali nedostaje društvena analiza. Popis stanovništva iz 2022. godine jasno pokazuje opadanje broja stanovnika u regionu. Da bismo razumeli savremene procese iseljavanja, moramo se vratiti migracionim obrascima 60-ih i 70-ih godina – da bismo shvatili napore i životne priče naših prethodnika koje i danas oblikuju našu stvarnost.’’

Kao što je već rečeno, cilj Gastarbajter Archive jeste da istraži privatne fotografije, razglednice i pisma tog perioda za bolji uvid u svakodnevni život porodica i pojedinaca koje je oblikovala migracija.

,,Takva digitalna zbirka pruža društvu mogućnost refleksije i doprinosi očuvanju kolektivnog pamćenja. Na osnovu jedne fotografije možemo razgovarati o tome šta migracija znači danas za vojvođanski region: da li je odlazak u inostranstvo za nas još uvek vrednost? Šta je to učinilo našem jeziku, kulturi, prostorima? Kako je uticalo na našu emotivnost? Da li nas je život u inostranstvu učinio osetljivijima ili tvrđima? Kakvu budućnost vidimo pred sobom ako se zajednica i dalje smanjuje? To su pitanja koja nas zanimaju.’’

Proučavajući temu i iz stručnog, književnog ugla, Tamara nam je otkrila i fenomen ,,gastarbajterskih pjesama’’ - poeme koje se javljaju tokom 70-ih u više dijelova regije, a čiji lirski subjekti govore jezikom gastarbajtera: iskrivljenim, gramatički nepravilnim, često miješanim. Ovi tekstovi su, ne samo važni za temu, nego su i unijeli potpuno novi jezičko-estetski pravac u poeziju. ,,Do tada se u lirici nije ,,smelo’’ govoriti ružnim ili neestetskim jezikom - poeziju je karakterisala uzvišena lepota i ,,visoka estetika’’. Jezik pesama o gastarbajterima je to narušio svojom ,,nepesničkom’’ formom i otvorio novo polje izraza za čije razumevanje je bitan kontekst migracije.  Takve pesme pojavile su se u Vojvodini (Istvan Domonkos), u Hrvatskoj (Ivan Slamnig), kao i u jednoj od zemalja odredišta jugoslovenskih radnika – u Austriji (Ernst Jandl).’’ razjasnila je Tamara. 

Shodno ovome, bitno je naglasiti da se koncept gastarbajtera odnosi na sve radnike koji su u periodu 60-ih godina odlazili na privremeni rad iz siromašnijih zemalja u one ekonomski razvijenije kako bi zaradili novac za bolji život u svojoj matičnoj zemlji. Ne vezuje se samo za prostor zemalja bivše Jugoslavije. Međutim, u to vrijeme Jugoslavija je bila jedina komunistička zemlja koja je svoje manje kvalifikovano stanovništvo slala na rad u kapitalističku Evropu. Zbog toga sam se zapitala o razlikama između gastarbajtera sa Balkana i gastarbajtera iz drugih zemalja i šta su glavne karakteristike tih razlika. 

,,Jugoslavija je, neuobičajeno za socijalističke zemlje i njihovu ideologiju, dozvolila svojim građanima da rade u inostranstvu i žive po zakonima kapitalističkog najamnog rada. Iza toga su, naravno, stajali ekonomski razlozi: naglo je porasla nezaposlenost i kako bi se ublažio pritisak na tržište rada, Jugoslavija je otvorila granica i potpisala sporazume sa Zapadom. Kako bi u tu odluku uklopila i ideološku komunikaciju, za privredu je bilo ključno da se gastarbajteri posle određenog vremena vrate u zemlju. Slani su učitelji, partijski predstavnici i delegati u zemlje domaćine, jer su konzervativniji lideri u izvozu radne snage videli opasnost od ideološkog raslojavanja jugoslovenskog društva - ispostaviće se, sa razlogom. Prema političkoj zamisli, gastarbajteri je trebalo da ostanu u inostranstvu samo nekoliko godina, dok se ne smire ekonomske turbulencije. Naglašavanje privremenosti imalo je jasnu funkciju: da se napravi razlike između gastarbajtera i ,,pravih’’ emigranata. Ovi drugi su u javnom diskursu imali negativno značenje - povezivani su sa razočarenjem u sistem, sa onima koji su ,,okrenuli leđa zemlji’’. Zbog toga su sporazumi precizno definisali vremenske okvire rada (obično 1-2 godine).’’ 

U skladu s tim posebno je zanimljiva dvostrukost jugoslovenskog gastarbajtera, jer ,,on je istovremeno bio i dete i kritika sistema, živa metafora protivrečnosti samoupravnog socijalizma’’. Tako je, paradoksalno, figura gastarbajtera, potekla u Jugoslaviji kao komunistička tvorevina, nagovještavala buduću globalni kapitalizam jer je u sebi u isto vrijeme odražavala i ,,obećanje društvene mobilnosti i iskustvo modernog bezdomništva.’’ 

Ipak, koliki god da je napor jugoslovenska država uložila da sačuva privremene radnike od negativnog prizvuka, u tome nije uspijela. Vremenom je riječ gastarbajter svakako poprimila negativno značenje i ponižavajući prizvuk. 

,,Većina gastarbajtera poticala je iz nižih, radničkih slojeva društva i obavljala je fizičke poslove na Zapadu, na samom dnu društvene hijerarhije. Ta pozicija – u kombinaciji sa jezičkim barijerama, kulturnim razlikama i neizvesnim osećajem identiteta – dovela je do stigmatizacije. U matičnoj zemlji na njih se često gledalo s nepoverenjem: onaj ko je otišao kao da je ,,okrenuo leđa’’ domovini, dok su ih u zemljama domaćinima posmatrali kao strance - ,,istočne radnike’’. Ova dvostruka isključenost i osećaj ,,da nigde nisi kod kuće’’ nije bila samo lično, već i društveno iskustvo. U medijima i kulturnim prikazima gastarbajter se često pojavljivao kao figura nedostatka, jezičke fragmentacije i izgubljenog doma – ne kao aktivni učesnik, već kao udaljeni, privremeni i strani lik. Cilj projekta jeste da tu iskrivljenu sliku prikaže iz novog ugla, drugačijeg od ovog uobičajenog - zbog toga koristimo njihova lična iskustva. Davanje mesta tim pojedinačnim pričama razbija stereotipe i pokazuje da je lik gastarbajtera jedna od ključnih figura moderne vojvođanske i jugoslovenske identitetske istorije, a ne njen marginalni deo.’’ 

Nismo mogli da se ne zapitamo, da li je negativan stav prema njima doprineo njihovoj potrebi za naglašavanjem materijalnog bogatstva kroz brendove i često treš estetiku... ili je, ipak, bilo obrnuto? 

,,Društvena stigmatizacija i želja za materijalnom reprezentacijom bile su, zapravo, dve strane istog iskustva. Veza između sreće i bogatstva je drevni ljudski topos, i ni u ovoj priči nije zanemarljiva - možda je, upravo to, bar delimično, pokretalo ljude, i tako možemo tumačiti nastanak ove estetičke pojave. Prikazano blagostanje u inostranstvu (u obliku kuće, automobila, skupih stvari...) nije bilo puko razmetanje, već deo tog složenog fenomena. Možda su time opravdavali i donekle ublažavali - onu ponekad tužnu, ali razumljivu odluku - da u potrazi za boljim životom, moraju otići.’’

Takvo ispoljavanje materijalnog bogaćenja, ipak, nije karakteristika samo vojvođanskih gastarbajtera i izgleda je jedna specifična pojava koja može da se prati na raznim prostorima i u različitim kulturama, kroz iste ili srodne simbole. Kako Lea navodi upravo ono što je karakteristično u takvoj estetici jeste upravo osjećaj manjine. 

,,Jasno se oseća da gomilaju oko sebe predmete koji im podižu status. Ova karakteristika koja se često pojavljuje kod Roma prisutna je i kod Mađara u Vojvodini, koji su takođe manjina. Upotrebom jarkih boja, bujnih šara i kič motiva pokazuju svoju nacionalnu i versku pripadnost.’’ 

Sa druge strane, kod Tamare se izdvajaju motivi bliži njenoj struci, te se u njenom slučaju gastarbajterska estetika prevashodno opisuje tekstualno. 

,,Gastarbajterske naracije često se grade oko ekonomskih pojmova: pojavljuje se dilema spekulacije – pitanje da li se isplati napustiti dom radi veće materijalne sigurnosti; zatim crno tržište i šverc kao metafore prilagođavanja, preživljavanja i prelaska granica; kao i iskustvo ilegalnosti, koje označava stanje nesigurnosti i rizika. Česti su i motivi puta, voza, pasoša, granice i prisilnog rada – svi oni predstavljaju simbole kretanja, iščupanosti i privremenosti.’’ 

Najskoriji događaj u okviru projekta održan je nedavno, u praznom poslovnom prostoru u centru Subotice. Izbor ove lokacije, kako kažu, nije nimalo slučajan i pražnjenje gradskih prostora i nestajanje zajednice usko je vezano za iskustvo gastarbajterskog života. Kada govorimo o budućim događajima, u maju naredne godine planiraju da organizuju prve Dane gastarbajtera - višednevni naučno-umjetnički program, sa predavanjima, okruglim stolovima, pozorištem, gastarbajter stand-up komedijom i mnogim drugim stvarima. Jer, kako kažu, njihov cilj nije da se tema zadrži u okviru istraživanja, već da postane i zajedničko iskustvo – otvoren prostor za dijalog. 

Razgovor vodila: Vedrana Bogdanović