foto: AI
Beleg na čelu nosila si po rođenju,
baš tu, na prelazu gustih obrva i malog čela.
Bio je crven kao dedine beonjače od besa
jer nisi muško,
bio je crven kao majčine bradavice
iz kojih nije teklo mleko.
Gusta crna kosa naglašavala ti ženske crte lica,
i prekrivala deo belega,
al’ obeležen si onim što nosiš u gaćama
i onim što piše u katastru naslednika.
Deda nema kome da prepiše kuću,
i ti ne znaš da li je dom tamo gde je on brao šljive
ili onde gde je njegova žena ćutala.
Ne znaš da li je porodični dom popločan ljubavlju
ili suzama tvoje majke koje pokušavaš da ugušiš
u maloj garsonjeri u nekom drugom gradu,
jer beleg je govorio da si žensko
i da dom moraš da gradiš sama.
Nedeljni ručak – ćutanje u praksi
Taj beleg ne ostaje u detinjstvu. On sedi sa vama za stolom svake nedelje, u razgovorima koji se nikada ne vode, u pitanjima koja uvek ciljaju na brak, decu, udaju i preseljenje.
Patrijarhat uči ćerke da se odriču, da ćute i da njihove želje nisu važne koliko očekivanja drugih. Sve što se tiče doma, imovine ili ličnih odluka, prolazi kroz prizmu muškog prava i prednosti. Ćerka je senka koja se vidi samo na obrisu majčinog srca i u očevim rukama dok je vodi do oltara.
Sve što je žensko – mišljenje, inicijativa, želja da kuća bude sigurno mesto, često ostaje nevidljivo. Tradicija, društvo i porodica stalno podsećaju da je njena uloga da ćuti i da se prilagođava, a sve što voli ostaje na marginama. Kuća postaje simbol prava i moći, a ćutanje simbol kontrole.
Patrijarhat i skriveno nasledstvo
Žena. Od nje se očekuje da se uda kako treba, za nekog ko ima kuću, posao, poziciju. Od ljubavi se ne živi. Dom se gradi od temelja, a ako oni nisu postavljeni, ona nema gde da ostane, a nema ni gde da se vrati.
Ako pomene da bi zadržala svoje prezime, nailazi na podmseh – niko u porodici to nije uradio, pa neće ni ona. Ako ukaže da bi krov trebalo da se popravi, ili da se renovira fasada, rekli bi da to nije njena briga i da svakako neće živeti tu.
Ženska deca – zatvorena kuća. Oronula fasada, polomljena vrata i ispucali zidovi odražavaju tišinu i očekivanja koja je prate, sve što je preostalo da nasledi.
Kuća je očigledno nasledstvo, ono što se vidi i postoji u oku posmatrača. Ali, žena nasleđuje emocionalni rad i odgovornost za dom: spremanje ručkova, razvlačenje pite, brigu o roditeljima, negovanje porodičnih veza. Nasleđuje obavezu, tišinu i pravila koja se ne upisuju u katastru, ali oblikuju njen život, njeno osećanje vrednosti i pripadnosti.
Ćutanje kao nasleđe patrijarhata
Ženino je da ćuti – tako je radila njena mama, tako je radila njena baka. Ćutanje nije samo odsustvo reči, već i strategija opstanka u patrijarhatu. On uči da glasna borba za svoja prava često donosi jedno veliko ništa. Tako se oblikuje identitet žene: njeno mišljenje nije važno, treba da bude podređena i da se odriče svojih prava. Nije njeno da joj zasmeta što neće biti na hartiji gde piše naslednik svega čega je nekada bila deo.
U društvu gde tradicija traje vekovima, muškarci nasleđuju pravo, a žene ono što ostane, a uglavnom ostane samo tišina. Brak i porodica često služe kao produžetak tog sistema.
Ćutanje stvara pukotinu na delu ženske duše koja se stapa sa urušenim domom koji nikome ne pripada. Zato ne treba da se ćuti. Niko više ne treba da zaplače. Niko ne sme da oseti da nema gde da se vrati.
Šta žena stvarno nasleđuje?
Žena ne nasleđuje samo zidove i krov. Nasleđuje sve prećutano, knedlu u grlu i tišinu koju ostavljaju rasklonjeni stolovi. Nasleđuje obaveze i skrivena pravila. Nasleđuju sve što nije dobio njen brat. Nasleđuje ono što ostaje.
Dok rasklanjaš ispražnjene tanjire sa stola, zapitaj se: šta žena stvarno nasleđuje? Porodičnu kuću ili tišinu koja je popločana kroz generacije?
Dok treseš stolnjak pun mrvica, pomisli: možda možeš naslediti slobodu da prekineš ciklus, da glas ne bude tih i da tvoja kuća bude više od obične hartije u katastru naslednika.
Autorka: Miljana Pavlović