Tradicija otpora: Reflektor teatar ponovo svetli u mraku

foto: Reflektor teatar, promo

U Srbiji se otpor često vezuje za određene istorijske trenutke: studentske i građanske proteste 1968. godine, devedesetih, ali i za savremene studentske i građanske proteste kojih smo učesnici i svedoci danas. Ipak, ono što se ređe postavlja kao pitanje jeste kako se ta iskustva pamte, ko ih tumači i na koji način se prenose novim generacijama. Tradicija otpora nije niz izolovanih događaja, već proces koji se stalno iznova gradi, preispituje i proživljava.

Pozorište ima posebnu moć da taj kontinuitet učini vidljivim. Ne kao istorijsku rekonstrukciju, već kao prostor u kome se sećanja, svedočenja i lične pozicije različitih generacija susreću. Kada se izvođači/ce na sceni istovremeno pozivaju na 1968-u , devedesete, pa i na današnje proteste, ne radi se o nostalgiji, već o pokušaju da se razume šta se iz tih borbi zaista prenelo - a šta je ostalo nedorečeno, potisnuto ili izgubljeno.

U tom procesu, glas mladih postaje ključan. Mladi danas nisu neposredni svedoci 1968. niti devedesetih, ali žive u društvu koje je duboko oblikovano njihovim posledicama. Današnji studentski protesti nastaju u fragmentisanom javnom prostoru, bez jasnih iluzija o brzim promenama, ali sa snažnom potrebom da se zauzme stav. Njihov otpor je uporan, artikulisan i svestan sistema u kome deluje. Upravo zato je važno da taj glas bude prisutan na pozorišnoj sceni - ne kao metafora mladosti ili nade, već kao jasna politička i etička pozicija sadašnjeg trenutka.

Kolektivno sećanje, međutim, ne može da postoji bez dijaloga između generacija. Ono zahteva susret onih koji su protestovali 1968, onih koji su izlazili na ulice devedesetih i onih koji danas protestuju iz možda drugačijih, ali podjednako urgentnih razloga. U tom transgeneracijskom prostoru, razlike nisu prepreka, već dragocen materijal za razumevanje kontinuiteta i diskontinuiteta otpora - za razumevanje kako se menjaju oblici borbe, ali i šta ostaje isto.

U svojoj novoj sezoni Reflektor teatar sprema istraživački i pozorišni projekat koji kroz dokumentarni i kolektivni rad povezuje studentske proteste 1968, devedesetih i danas, osvetljavajući scenu kao prostor susreta generacija, sećanja i savremenog političkog glasa.

Tradicija otpora Reflektor teatra bavi se upravo tim slojevitim nasleđem otpora. Kroz dokumentarni, kolektivni i autorski rad, pozorišna scena postaje mesto gde se istorija ne zatvara u arhive, već se otvara prema publici, mladima i savremenim društvenim pitanjima. Protesti se ne tretiraju kao završena poglavlja, već kao živo iskustvo koje još uvek traje.

Kao učesnica ovog procesa, iznutra vidim koliko je važno da se mladima ne dodeljuje samo uloga „budućnosti“, već i sadašnjosti. Prisustvo mladih na sceni, ali i na ulici, donosi drugačiju vrstu preciznosti, hrabrosti i odgovornosti prema svetu u kome žive. Kada se taj glas susretne sa iskustvom starijih generacija, tradicija otpora prestaje da bude mit i postaje praksa - dijalog koji se ne završava, već se stalno iznova uspostavlja.

Možda je upravo u tome njena najveća snaga danas: u spremnosti da se slušamo, pamtimo i govorimo zajedno. U vremenu u kome smo skloni zaboravljanju, pozorište koje insistira na kolektivnom sećanju i transgeneracijskom susretu ostaje jedno od retkih mesta gde otpor može da živi u svojoj punoj snazi i gde je uvek prisutan i nužan.

Ana Dragić