Foto: Milica Dragomirović
Trift kultura je nekada značila snalažljivost, kreativnost i potrebu. Danas je često sinonim za trend, Instagram dropove i prenaduvane cene. Gde se završava ljubav prema odeći, a gde počinje opsesija etiketom? O triftovanju pre nego što je postalo „kul“, o kultu Najlon pijace, vintidž zabludama i današnjoj realnosti second hand kulture razgovarali smo sa Milicom Dragomirović.
Mingl: Kako si počela da triftuješ?
Milica Dragomirović: U mom trift životu su postojale razne etape, koje su krenule jako rano. U tom trenutku uopšte nisam imala svest o tome da li je to ekološki ispravno ili ne, samo sam bila mali hipster. Nama je tu ekipa stranaca u tadašnjem kafiću Culture Exchange u Novom Sadu otvorila oči da ti na Najlon pijaci možeš da nađeš sve i svašta. Dakle, krenuli smo od Najlona. Ali, to nije sam početak - menjanje odeće kroz porodični trift me je nekako naviklo da je koncept tuđih stvari potpuno normalan. Još sam ja najmlađe dete.
Mingl: Da li te, kao nekoga ko tako dugo triftuje, nervira što je kupovina u second hand radnjama postala trend?
Milica: Da! Tad kada smo počinjali da triftujemo, odem na Najlon i za 1000 dinara kupim 10 pari leviski. Od jednih napravim šorts, od drugih bermude, treće poklonim itd. I to je bilo baš zlatno doba kopanja. Za 50 dinara si stvarno mogao da kupiš dobar komad odeće. Onda se to kroz godine menjalo. Danas za 50 dinara više nema ništa, ali i second hand prodavnice izgledaju potpuno drugačije i ponuda je drugačija, jer je fast fashion počeo da igra gde ništa drugo ne igra.
Na primer, sada odem na Najlon i izvučem neku jaknu koja evidentno nema etiketu, nije nova, nije brend visoke mode i onda mi odvale neku cenu. Ja tada planem, jer je očigledno da je jakna iz ormana nečije babe. To je zloupotreba nečega što je bilo, a i dalje je potreba, jer živimo u užasno siromašnoj državi. Ali, triftovanje je postalo trend i to nam stvara problem.
Mingl: Kako se manifestuje to što je trift postao trend?
Milica: S jedne strane imamo lance second hand prodavnica koje su beskrupulozno podigle cene. Onda imamo pojavu prodavnica koje su načelno second hand, ali zapravo prodaju hiper fast fashion sa sve etiketama. Npr. prodavnice koje prodaju Shein sa etiketama po cenama većim nego na samom Sheinu. I onda imamo tzv. vintidž radnje, koje su, moram reći, najveće zlo od svih. Mulja se granica između prodaje kvalitetnih komada, što je bila poenta vintidža, i prodavanja etikete. Mi imamo prodavnice koje kad imaju novi drop odeće, na instagramu slikaju etikete, a ne komade odeće. Ta vrsta marketinga privlači jednu određenu grupu ljudi koja vintidž kupuje iz pomodarstva, a ne iz potrebe i ne iz ljubavi ka modi, nego iz ljubavi ka etiketi. Svakako, vintidž i second hand treba odvajati, ali second hand je zbog toga postao problematično skup, a nastao je jer postoje ljudi koji sebi ne mogu da prijušte odeću koja je nova. Naravno, postoji ogromna razlika između situacije koja je kod nas i onoga što pokušavamo da oponašamo, što je Pariz ili Amsterdam - vintidž prodavnice koje su zaista deo modne istorije. To mora da košta. Međutim, kod nas se sve stapa u neku sivu zonu. Zašto to sve u Srbiji prolazi? Jer smo ekstremno siromašni, željni etikete, željni kvaliteta i pomodarstva.
Ja odeću nikad nisam posmatrala kao potrošnu robu, već kao nešto što MENI vredi ili ne vredi. Tada je meni svaki odlazak u trift bio jedan kreativni proces, a sada mi je opterećujuće jer ne postoji više neka velika razlika između odlaska u Zaru i odlaska u second hand.
Mingl: Da li ti se dešava da dobiješ komentar “Kako ti to sve nađeš u triftu, ja kad god odem nema ništa”? Koji je tvoj savet za te ljude?
Milica: Mislim da u nekim stvarima vidim potencijal koji drugi ljudi ne vide. Ja ceo svoj život govorim: „Ja volim ružne stvari”. To je odeća kojoj drugi ljudi samo nisu dali šansu. Prodavci obično ono što misle da će bolje proći stavljaju na ofingere, u izloge, napred. Ja tu obično ne nađem ništa. Najveće mi je zadovoljstvo kad izvučem neku stvar iz ćoška, platim je smešno i na neki svoj način je ponovo oživim. Dakle, nemoj biti lenj da tražiš. U second hand-u se stvari kriju tamo gde misliš da nećeš naći ništa.
Takođe, trudim se da, kad vidim komad, već imam u glavi cifru preko koje ne idem. Puno je stvari tako bilo ostavljeno. Moram konstantno da racionalizujem rečenicu - to je polovni komad garderobe za koji ne znam odakle je došao.
I još jedna stvar - tražiti s namerom! Nemoj ići u šoping radi šopinga. Meni je to često znak da neko ili ne zna šta traži ili nema zdrave potrošačke navike - besciljno traži nešto što mu ne treba.
Mingl: U koje second hand prodavnice najčešće ideš? Koje su najbolje?
Milica: Ja kad idem u trift, nikad ne idem konkretno na jedno mesto. Ja krenem od početka Jevrejske do kraja Železničke u Novom Sadu i ulazim u sve redom, ali sa jasnom idejom šta tražim! Naravno, sa second hand radnjama su velike šanse da nećeš uvek naći to što tražiš, nego je svaka poseta hit or miss. Ali to je čar.
Mingl: Da li postoje neki određeni komadi odeće za koje specifično ideš u second hand radnje?
Milica: Ja zapravo u 90% situacija prvo idem u second hand, pa ako me to razočara, onda idem u tržni centar. Ja imam jako puno garderobe, ne bacam je, čuvam, volim, nosim, oslanjam se na sve svoje faze stila svaki dan. Ali, evo konkretnog primera. Ciljam ponovo na karirane košulje i prva stvar koju ću uraditi je da ću otići u second hand. Zašto? a) jer želim više različitih veličina - planiram da ih nosim kao suknje, košulje, gornjake, sloj preko i sloj ispod, dakle automatski želim više komada i b) želim nešto što će izgledati dobro i biti pravi flanel, a ne želim da ga platim 4, 5 hiljada dinara po komadu. Tako da, kad imam neke projekte u glavu, uvek krećem od second hand-a.
Mingl: Šta nikako ne kupuješ u second hand radnjama?
Milica: Donji veš, active wear, kupaće kostime, niti bilo šta što higijenski može da bude problem. Takođe, verujem da je teže naći neke „osnovne komade”, tipa najobičniju belu majicu. Ali, ja sa tim nemam problema jer ja ne posedujem osnovne komade u ormanu. U bilo kom trenutku da mi ponudiš nešto što je savršena osnova za jedan “kapsula garderober” i da mi ponudiš nešto što na sebi ima 30 boja, printova, perlice, cirkone, rese, pera, ja ću pre kupiti ovo drugo jer je to once in a lifetime thing koji ću ja iskoristiti 100 puta. Ali, za razliku od mnogih, ja nemam problem sa tim da me neko vidi više puta u jednom istom „glasnom” komadu odeće. Obući ću ga ponovo prekosutra kad se opere.
Iz razgovora sa Milicom zaključujemo da second hand nije problem. Problem je kad trift prestane da bude o odeći, već se pretvori u dokazivanje. Kad se više gleda etiketa nego kvalitet, Instagram nego orman, drop nego potreba. Trift kultura je nastala iz snalažljivosti, kreativnosti i potrebe, a ne iz trenda u koji se sada pretvara.
U svemu tome, podseća da prava vrednost second hand-a nije u brendu, već u oku koje zna da vidi potencijal i u hrabrosti da nosiš ono što drugi preskoče. Ako trift postane još jedan fast fashion krug, samo skuplji i sa boljim marketingom, onda gubi poentu. Ali, dok god postoji neko ko će da kopa po radnjicama, da tu pronalazi outlet za kreativnost i nosi te komade bez izvinjenja, second hand i dalje ima smisla.
Mingl leksikon:
Koji ti je najbolji ulov u triftu ikada?
Milica: Nove Leviske u mojoj veličini i Pinko torbica!
Koje influensere pratiš za inspiraciju?
Milica: India de Beaufort, Sammi, Lua Perez
Tri stvari koje su uticale na tebe da izgradiš svoj stil?
Milica: Kultura, vreme u kom sam odrastala i delom moja starija sestra.
Najbolji savet koji važi za trift, ali i za život?
Milica: Ne uzimaj nešto samo zato što je tu.
Razgovor vodila: Tatjana Rašić