Foto: AI
U noći 26. marta dogodila se nesreća na Filozofskom fakultetu. Kako su policija i tužilaštvo saopštili, devojka je poginula kada je skočila kroz prozor sa petog sprata.
Iako je istraga tek bila u toku i nije bilo detaljnijih saopštenja, pojedini mediji poput Informera, Republike i Alo-a, nisu prezali od toga da pređu svaku granicu profesionalnosti i etičkog izveštavanja. Pored insinuacija da je smrt devojke povezana sa „blokaderskim pokretom“ i da su odgovorni za njenu smrt dekan Filozofskog fakulteta Danijel Sinani i rektor Beogradskog univerziteta Vladan Đokić, ovi mediji su otišli korak dalje.
Objavili su fotografiju tela nastradale studentkinje.
Pored toga, objavili su i njeno ime i prezime i lične podatke. Uslikana je čak i prva strana njenog indeksa.
Kasnije su pojedini obrisali fotografije tela, ali je na sajtu Republike ona i dalje tu, samo blurovana.
Ne treba biti novinarski mag ili ekspert u oblasti etike da bi se moglo zaključiti da se takve stvari ne objavljuju. Time se traumatizuje porodica žrtve i čitava javnost. Poprilično je intuitivno da takvo izveštavanje predstavlja zloupotrebu položaja medija zarad klikova.
Novinarka nedeljnika Vreme Jovana Gligorijević govori da mi zapravo ne možemo i ne treba da znamo kako ovakvo izveštavanje utiče na porodicu ove konkretne devojke.
„Iz istraživanja rađenih o tome znamo da je tako nešto duboko traumatizujuće, da vređa dostojanstvo i žrtve i porodice. Svaki smrtni slučaj u porodici je duboko lična stvar. Objavljivanjem fotografija sa uviđaja i delova obdukcionog nalaza, neko je silom uleteo u lični, emotivni i fizički prostor porodice i tako i njih učinio žrtvama, ali drugog zločina: narušavanja privatnosti. Uz to ide i osećaj poniženja i gubitka kontrole nad onim što vam se događa u verovatno najtežem periodu života“, ističe Gligorijević.
O tome kako takvo izveštavanje utiče na publiku, ona kaže da publika može da prođe kroz dva procesa: jedan je traumatizacija, a drugi je da otupi na prizor mrtve devojke.
„Ovaj drugi je opasan zato što dehumanizuje nju: ona prestaje da bude ljudsko biće, postaje imaginarni lik u bolesnom rijalitiju. Publika onda traži još i još, a nema pravo na to. Tako da mi, profesionalni mediji, moramo pod hitno da smislimo kako da ‘resetujemo’ publiku i naučimo je da ogromna većina stvari koju gleda i čita, zapravo ne sme i ne treba da zna. Imali smo kampanju ‘Tiče me se’, sad nam treba njen nastavak ‘Ne tiče te se’, da bi publika naučila da razdvoji bitno od nebitnog“ , objašnjava novinarka.
Na društvenim mrežama se pre dve godine pojavio hešteg #neklikćem zbog senzacionalističkog izveštavanja u vezi sa nestankom devojčice Danke. U danima nakon smrti devojke se on ponovo vratio na društvene mreže, samo ovoga puta zbog druge senzacionalizacije tragedije.
Tamara Filipović, generalna sekretarka Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) govori da jedan deo publike reaguje šokom, gađenjem i ogorčenošću, a drugi je, nažalost, već naviknut na takav model izveštavanja.
„To je i najveći problem: tabloidizacija je kod dela publike normalizovala nasilje nad privatnošću i pretvaranje ljudske nesreće u spektakl. Dugoročno, posledica je razaranje poverenja u medije i urušavanje osnovne ideje da novinarstvo treba da služi javnosti, a ne eksploataciji bola” , govori Filipović.
Izveštavajući o tragedijama, novinari i novinarke su dužni da to rade u javnom interesu. Dužni su da poštuju privatnost, pre svega žrtve, onda i porodice. Odgovorni su prema javnosti, jer plasiranje sadržaja poput fotografija mrtvih tela zaista nije u interesu javnosti. Sve ove stvari pišu u Kodeksu novinara i novinarki Srbije. Međutim, kada se neko ne pridržava ovih smernica, granice etike i sama etika maltene ne postoje.
Generalna sekretarka NUNS-a govori da je Kodeks je u ovakvim slučajevima potpuno jasan, ali je problem što tabloidi to svesno ignorišu.
„Kodeks nalaže poštovanje dostojanstva, privatnosti, zabranu senzacionalizma, obazrivost prema žrtvama i zabranu zloupotrebe emocija. Međutim, tabloidi godinama pokazuju da ih ta pravila suštinski ne zanimaju. Oni ga ne krše slučajno, već po pravilu rade suprotno od onoga što Kodeks propisuje. Zato ovde nije pitanje da li znaju šta su pravila, nego što ih ne priznaju kao meru profesije” , objašnjava Filipović za Mingl.
Da li ste znali?
U izveštaju Saveta za štampu, dnevne novine su u drugoj polovini prošle godine prekršile Kodeks preko 7000 puta.
Naša sagovornica kaže i da je granica profesionalnosti vrlo jasna. Ona objašnjava da se tragedija ne sme da se pretvori u robu, a da profesionalno izveštavanje znači tačnost, uzdržanost, poštovanje dostojanstva žrtve i obzir prema porodici.
„Sve preko toga je lešinarenje nad tuđom nesrećom, zadiranje u privatnost, razvlačenje detalja i emocionalna manipulacija. To nije novinarstvo, već zloupotreba tragedije radi čitanosti“ , smatra Filipović.
Jovana Gligorijević dodaje i da takvo izveštavanje ne bi ni nazvala medijskom praksom, niti bih one koji to rade nazvala medijima.
„Oni su organ vlasti, ove konkretne vlasti u Srbiji i njihove prakse nisu više ni medijske ni propagandne, one služe direktno režimi čiji je legitimitet upitan. Ovaj konkretan slučaj je otišao toliko daleko da nikakva edukacija, prevencija, sankcija ne pomaže. Samo zabrana“ , zaključuje Gligorijević.
Neetično izveštavanje o tragedijama dovodi do toga da publika postane sve manje senzibilisana, čineći je u gotovo „krvožednom” za detaljima. Ovo se ponavlja iz tragedije u tragediju i ostaje veliki problem u medijima. Time se krše novinarska načela poštovanja dostojanstva i poštovanja privatnosti. Ona ne dozvoljavaju objavljivanje imena i fotografija žrtava ili počinilaca koje ih jasno identifikuju. Nije dozvoljeno ni objavljivanje bilo kakvih podataka koji bi indirektno mogli da otkriju identitet bilo žrtava, bilo počinilaca, pre nego što nadležni organ to zvanično saopšti.
Na kraju, Kodeks je za neke samo mrtvo slovo na papiru.