Zašto je „Sportsko srce“ mnogo bolji film nego što je smeo da bude?

Foto: Goran Đukanović, Vision Team

Meni je iskreno i izistinski muka svih naših savremenih filmova.

Tačnije, hajde, meni je iskreno muka svih tih filmova koji su građeni po principu „Bile su devedesete i još nisu skroz prošle“ pa se iz mantre većma izvlači neka poruka o pomirenju dve Srbije, ili pomirenju jugoslovenskih naroda kroz neke stereotipizacije ili nešto slično tome.

Ti filmovi nekad uspevaju da budu zabavniji nego što se mislilo da mogu biti, nekad mogu biti i iskreni, i ranjivi, a nekad, u krajnjoj liniji, mogu biti i dobri filmovi, ali najčešće su filmovi snimljeni rada snimanja.

„Sportsko srce“ nije, da sve bude potpuno jasno, dobar film.

Nije to film o kom ćete misliti godinama posle, nemam o njemu nekakve vanredne reči da vas ubedim da izdvojite novce za bioskop niti je to neki must-watch. Posebno ako se uzme u obzir da će neminovno nekad završiti i na RTS-u – za razliku od „Svadbe“, pomirenje dve Srbije je još uvek povoljnija i prihvatljivija tema od pomirenja međ’ Jugoslovenima, pa ćete ga tako kroz koji mesec verovatno moći gledati i besplatno, ako se ne računaju oni novci svakog meseca izdvojeni za javni servis.

Ali na sve to, „Sportsko srce“ ipak jeste neke stvari.

Iz onog malo što sam gledao, i što smo svi verovatno gledali, ovo je najbolje delo braće Karadžića – Milana i Mime. 

Ovo je i jedan iznenađujuće topao film, izgrađen je sjajno dramaturški, sniman na nivou daleko iznad prosečnog domaćeg nivoa, i možda najvažnije od svega, nije to neki film „samo“ o susretu beogradskog „kruga dvojke“ i Srba-izbeglica iz Hrvatske, a teatarsko padanje maski u poslednjem činu jeste niz scena daleko iznad mnogih scena u filmovima ove vrste.

Nakon ovog podužeg uvoda, hajmo prvo ono formalno, što valja znati o filmu.

„Sportsko srce“ je domaći film čija premijera je održana 10. marta ove godine, po režiji Milana Karadžića i po scenariju Đorđa Milosavljevića. 

U najavi se ističe da je u pitanju emotivna komedija sa elementima drame, koja se bavi sukobom generacija, kulturnih vrednosti i ličnim transformacijama unutar porodice, smeštene na dan fudbalske utakmice tokom Svetskog prvenstva u fudbalu 2018. između Hrvatske i Francuske i finala Vimbldona između Kevina Andersona i Novaka Đokovića.

Maja, mlada žena koja se nakon života u inostranstvu, vraća u Zemun, suočava se sa izazovom da upozna svog verenika Pavla sa ocem Macurom, vlasnikom lokalne gostione.

Pavle je poreklom iz ugledne beogradske porodice, odrastao u luksuzu i obrazovan u inostranstvu, dok Macura predstavlja tradicionalnog srpskog domaćina, sa jednostavnim pogledom na svet i neupitnom ljubavlju prema svom roštilj restoranu.

Ova pretenciozna najava može se svesti samo na jednu rečenicu – najavljen ručak ili večera Pavla, Beograđanina i predstavnika srpske građanštine, sa Macurom, pravim srpskim domaćinom, sve to tokom meča „ustaša“ i „naših prijatelja Francuza“.

Maja oca zamoli da bude „normalan“, i potom lekcije o normalnosti Macura dobija i od njegove prijateljice i advokatice Profesorke, i u tom trenutku filma smo već upoznali sve važne likove i okolnosti, a dobili smo i Čehovljev pištolj spreman da opali u poslednjem činu – Macurino „sportsko srce“ (počne da svira uvodna špica) koje uprkos neuspeloj sportskoj karijeri, još uvek kuca daleko snažnije i veće nego što grudni koš jednog vlasnika kafane može da podnese.

Sve do tog trenutka najavljene večere, film se gradi tako da bude neka zabavna komedija, ali tada dolazi do onoga što ovde zbilja i vredi pogledati.

Umesto zategnutog odela, lošeg pokušaja probavanja vina, i nesposobnog puštanja vode iz WC šolje, film ovde postaje prava drama u malom – koliko shvatih, predstava zbilja postoji, prethodila je filmu i stoga jeste jasno otkuda taj osećaj – a otuda potiče i iznenađujuća uvežbanost glumaca za ovaj nivo filma.

„Sportsko srce“ naravno, sadrži sve te klišee, i treba da bude pomalo smešno kada Macura pokušava da se priseti svega što je naučio napamet da kaže o vinu, ali meni, iskreno, nije nimalo smešno.

I nije upravo jer tada gledamo dramu, a ne komediju, kako je najava pompezno to opisala.

U sali sede Macura, Maja i Pavle i tu počinje sve što valja.

Ismejavanja kumstva u Srbalja kao jednog koristoljubivog lažno-idiličnog odnosa, propali odnosi kuma Saleta i Profesorke kao omaž nesrećnom zadovoljavanju u poznatom, i na kraju, i slutnja da je Pavle neki smrad koji Maju vara stavljaju ovu treću trećinu filma daleko van očekivanog, i daleko od onoga što je film gradio u prve dve trećine.

Moralno, on jeste na mestu – kažnjava koga treba, ali želi i da oprosti i da bude „živeli su srećno do kraja života komedija“ ali po stiskanju dupeta, i po „mamin sin“ porukama koje ostaju u vazduhu, jasno je da je sreća stvorena na kraju, u najboljem slučaju kratkotrajna.

Ali mogao je biti i više.

Drama je mogla ostati drama do kraja – taksista je mogao biti važniji, opasniji i mračniji lik, kao što se činilo da jeste kada se prvi put pojavio. Pavle je mogao biti ono što nam se čini da jeste na osnovu poziva – prevarant umesto „samo“ mamin sin. Nije završna nota morala biti „okej je biti topao i prisan i seljak“ sa Macurom, mogla je to biti i sa njim koji je ostao na zemlji.

Ali rekoh, to je svakako najbolji deo filma, a u krajnjoj liniji i jedno od boljih pomirenja dve nepovratno podeljene Srbije – navijanje za nekadašnjeg komšiju Luku Modrića se čini kao istovremeno nezamisliv i potpuno nadrealan, ali u nekom ludačkom univerzumu i skroz očekivan rasplet za Srbe Krajišnike.

A uz to, film je i mali, sladak, i iskren omaž Beogradu – od Humske do Zemuna, i od nažalost upokojenog hotela Jugoslavija sa početka filma, pa do svih kafana i kafančuga u beogradskim prigrađima koje bdiju nad gradom, zaboravljene. 

„Sportsko srce“ je dakle omaž porodici, prihvatanju sebe, vremena i svojih grešaka. „Sportsko srce“ je i valjano prilagođeno pozorište za filmske ekrane. On je i pokazatelj svega onoga što (treba da) završava u WC šolji, a što se na kraju proliva po nama jer ne umemo da pustimo vodu kako treba, i poruka pomirenju u vremenu kada su dve realnosti u Srbiji bile na liniji selo-grad ili građanstvo i ono drugo, a ne današnja nepomirljiva podela na liniji naprednjaci-studenti.

I kao sve to, „Sportsko srce“ je mnogo bolji, topliji i savremeniji film nego što se iko mogao usuditi tražiti od braće Karadžić. A pomalo je i lekcija svima nama – da vodu polako povučemo i da ne cimamo – da se ne bi voda iz šolje prosula svuda po nama.

Autor: Božidar Milovac