Cancel kultura na Balkanu - postoji li uopšte?

Foto: AI

Cancel kultura predstavlja društveni fenomen u kome pojedinci, najčešće javne ličnosti ili brendovi, bivaju javno otkazani – odnosno izloženi masovnim kritikama, bojkotu i gubitku podrške zbog svojih izjava, postupaka ili stavova koji se smatraju problematičnim. Danas, veliku ulogu u širenju cancel kulture imaju društvene mreže, koje omogućavaju brzo i masovno širenje informacija, ali i reakcija publike. 

Kako to izgleda na Balkanu?

U domaćem kontekstu, pitanje da li otkazivanje zaista ima težinu ostaje otvoreno. Iako se pojedini slučajevi brzo prošire i izazovu burne reakcije na društvenim mrežama, njihov stvarni uticaj najčešće ostaje ograničen. Za razliku od zapada gde cancel kultura može dovesti do gubitka posla ili dugotrajnog narušavanja reputacije, na Balkanu se takvi efekti ređe viđaju.

Jedan od ključnih razloga jeste nedostatak masovnosti. Otkazivanje najčešće pokreće relativno mala, ali glasna grupa korisnika, dok šira publika ostaje pasivna ili ne vidi dovoljno dobar razlog da promeni mišljenje. U praksi to znači da publika nastavlja da prati iste javne ličnosti, čak i ako se zna za njih da su uradili nešto etički neispravno ili socijalno neprihvatljivo. Cancel kultura tako ostaje ograničena na određene onlajn krugove, bez stvarnog prelaska u širi društveni konsenzus. 

Ne može se izbeći činjenica da reakcije mladih u Srbiji često ne zavise samo od težine samog postupka, već od toga ko je u pitanju, kakvu publiku ima i koliko je ta publika spremna da zanemari kontroverze. Fanovi skoro uvek brane ličnosti koje vole, dok se prema drugima postavlja stroži kriterijum. Na taj način, otkazivanje postaje subjektivno — više vođeno osećanjima i ličnim simpatijama nego principima. Oni skandali koji su povezani sa politikom ili ozbiljnim optužbama, imaju potencijal da izazovu širu reakciju. Nasuprot tome, ,,lakše” kontroverze brzo bivaju zaboravljene.

Da li se žene brže „otpisuju“?

Rodni aspekt cancel kulture otvara pitanje da li su kriterijumi za otkazivanje isti za sve. U praksi se često pokazuje da žene u javnom prostoru, i to najviše na Balkanu, bivaju izložene strožem sudu, kako zbog svojih postupaka, tako i zbog načina na koji se predstavljaju. Od njih se očekuje ,,uzornije” ponašanje, pa i manji propusti mogu izazvati snažnije reakcije publike. Kritike se neretko proširuju i na lični izgled, način izražavanja ili privatni život, što dodatno pojačava pritisak koji nije uvek prisutan kada su u pitanju muškarci.

Sa druge strane, muškarci češće uspevaju da zadrže podršku publike uprkos kontroverzama, naročito ako već imaju izgrađen imidž. Njihovi postupci se ponekad relativizuju, dok se ženama teže oprašta. Ovakvi dvostruki standardi pokazuju da kultura otkazivanja ne funkcioniše kao neutralan mehanizam odgovornosti, već da je oblikovana širim društvenim normama i očekivanjima.

Šta kažu sociološkinje?

O ovoj temi koja je veoma društveno zastupljena, govorile su Jana Jovanović i Ksenija Petrović, studentkinje četvrte godine sociologije na Filozofskom fakultetu u Nišu. Na pitanje da li misli da mladi na Balkanu više otkazuju ljude iz uverenja ili iz potrebe da pripadaju grupi, Jana je rekla: ,,Mislim da je kombinacija oba faktora, ali da često preovlada potreba za pripadanjem grupi. Mladi ponekad preuzimaju stavove većine kako bi bili prihvaćeni. U većini slučajeva cancelovanje je kratkotrajan trend. Ljudi brzo zaboravljaju i prelaze na nove teme, pa se i otkazane osobe često vraćaju u javni prostor.” 

O tome kako ona kod nas vidi cancel kulturu, Jana je dodala: ,,Rekla bih da je kombinacija zabave i moralne borbe, ali često prelazi u površno osuđivanje bez dublje analize. Ponekad služi kao način izražavanja nezadovoljstva, ali i kao vid društvenog pritiska.”

Ksenija je govorila o razlikama između kulture otkazivanja na Balkanu i u svetu, kao i o tome koliko mediji i influenseri imaju uticaja na javno mnjenje: ,,Jedna od važnih razlika je domet cancel kulture. Javne osude koje nastanu u zapadnom medijskom prostoru, često dobijaju globalnu vidljivost, a slučajevi sa Balkana retko prelaze regionalne okvire. Na Balkanu posledice češće ostaju na nivou medijskog linča i osuda na društvenim mrežama. Ljudi sa političkom moći i uticajem u društvu često prolaze bez posledica. Mediji ne samo da prenose skandale, već često aktivno učestvuju u njihovom konstruisanju i širenju. Influenseri imaju dodatnu moć u ovim situacijama zbog poverenja svoje publike. Najverniji deo nje čine mladi koji su podložniji oblikovanju stavova.”

O tome kako istorijski i politički kontekst Balkana utiče na način na koji reagujemo na skandale i da li ovaj fenomen može imati pozitivnu društvenu funkciju na nas, Ksenija je dodala: ,,Na Balkanu je poverenje u institucije na veoma niskom nivou, što navodi narod da preuzima ulogu ,,suda" jer ne veruje da će sistem reagovati. Reakcije na skandal su često prožete dubljim kolektivnim iskustvima. Dugotrajna društvena nestabilnost ostavila je nasleđe polarizacije, nepoverenja i konfliktnijeg javnog diskursa. Cancel kultura se često svodi samo na javno kažnjavanje umesto da poziva na odgovornost. Ona takođe otvara javni prostor za teme koje su potisnute ili normalizovane, što je dobro jer može da podstakne ljude na razmišljanje, ali bez ogromne promene u pristupu ne mogu da se opravdaju njene negativne strane kojih je mnogo više od pozitivnih.”

Stručan sociološki pogled na ovu temu, dala je i profesorka sociologije u Prvoj niškoj gimnaziji ,,Stevan Sremac”, Sonja Marković Tomić: ,,Potreba da se učestvuje u javnoj osudi je pitanje ličnog i društvenog identiteta. Ljudi na taj način stiču priznanja, angažovani su i učestvuju u oblikovanju diskursa o tome šta je društveno prihvatljivo. Mladi ljudi u Srbiji kojima su digitalni mediji dostupni od rođenja, vide je kao alat društvene odgovornosti i borbe za priznanje, dok stariji naglašavaju rizike, oprezniji su i zabrinuti zbog kvaliteta javnog dijaloga.”

Brendovi i realnost: zašto bojkot retko uspeva?

Primer kompanije Nestlé najbolje ilustruje težinu bojkota protiv globalnih giganta. Iako se decenijama suočava sa ozbiljnim optužbama — od agresivnog marketinga zamenskog mleka za bebe u zemljama u razvoju, preko optužbi za korišćenje dečijeg rada na plantažama kakaoa, do eksploatacije izvora pijaće vode — Nestlé na Balkanu ostaje zastupljen i kupovan. Problem je u tome što je njihova roba toliko razgranata — od kafa i konditorskih proizvoda do začina i hrane za ljubimce — da prosečan potrošač često i ne zna da kupovinom lokalno priznatog brenda zapravo puni kasu korporacije koju otpisuje. 

Na Balkanu, etika je često luksuz koji mnogi ne mogu da priušte. Kada je kupovna moć niska, cena i dostupnost postaju jedini relevantni faktori pri kupovini. Ako je proizvod koji se bojkotuje najjeftinija opcija na polici ili jedina dostupna, moralni principi brzo padaju u drugi plan pred potrebom da se prehrani porodica. Ograničeno tržište ne nudi uvek kvalitetnu alternativu sličnog cenovnog ranga, pa se bojkot doživljava kao kazna za sopstveni džep, a ne kao kazna za korporaciju.

Ljudi su bića rutine, a na Balkanu su određeni brendovi postali deo identiteta i tradicije. Bez obzira na to koliko je neka kontroverza velika ili etički upitna, emocionalna povezanost sa ukusom detinjstva ili ritualom jutarnje kafe često nadvladava vesti o lošem poslovanju kompanije. Potrošač će radije ignorisati negativne informacije nego što će se odreći komfora koji mu pruža stara navika.

Postoji jasna disproporcija u tome koga je lakše kazniti: novi brendovi, izvođači i influenseri su podložni brisanju jer još nisu pustili korenje u društvu. S druge strane, tradicionalni brendovi imaju status institucija. Dok će balkanska javnost bojkotovati novootvoreni kafić zbog jednog pogrešnog tvita vlasnika, gigantima koji su decenijama prisutni na tržištu oprašta se gotovo sve. 

Ko je na meti, a ko ostaje netaknut?

Povremeno se u javnosti javljaju i konkretniji pokušaji „kolektivnog otkazivanja“, poput onlajn peticija za ukidanje rijaliti programa koje su se širile tokom 2023. godine, nakon niza tragičnih događaja u Srbiji. Tada je hiljade ljudi potpisivalo zahteve za zabranu rijalitija, ali uprkos velikom odjeku u javnosti, sve je nastavljeno da bude emitovano, što je pokazalo ograničen domet ovakvih inicijativa.

S početkom studentskih protesta u Srbiji, pojavio se i jaz između poznatih ličnosti koje su pružile podršku studentima i one koji to nisu uradili. Za određenu populaciju, ovo je bio vrhunac izdaje – trenutak kada muzika prestaje da bude bitna, a ćutanje ili aktivno suprotstavljanje težnjama mladih postaje neoprostivo. Ipak, bojkot ne uspeva u potpunosti jer njihova primarna publika često nije ona koja je na ulicama, čime se stvara duboki društveni jaz gde jedna strana canceluje, dok druga nastavlja da puni koncerte.

Baka Prase, influenser i jutjuber, je školski primer kako sistemska mizoginija i seksualizacija žena na Balkanu često prolaze bez posledica. Iako su njegove izjave izazivale masovne osude, on nikada nije istinski otkazan jer se njegovo ponašanje ne smatra pogrešnim u srpskoj javnosti koja nije osvestila rodnu neravnopravnost.

Primeri Dina Merlina i Tonija Cetinskog pokazuju kako nostalgija i emocija trijumfuju nad ideologijom. Merlin se godinama suočavao sa optužbama u vezi sa ratnom prošlošću, dok je odluka Tonija Cetinskog da ne nastupa u Novom Sadu zbog priča o logorima izazvala ogroman gnev u celoj Srbiji. Ipak, zanimljivo je da čak i takvi duboki rezovi vremenom blede; publika često ima ,,kratko pamćenje" kada se ponovo upale svetla pozornice i krenu stari hitovi, što je fenomen koji je na Balkanu prisutan još od devedesetih.

Granica između stvarne odgovornosti i internet buke

Na Balkanu, kolektivno pamćenje je često selektivno i podložno emotivnoj amneziji. Čim prođe inicijalni talas osude, nastupa faza racionalizacije u kojoj se skandal posmatra kao trenutak slabosti ili nesmotrena izjava. Ljudi radije biraju da zadrže sliku o omiljenom umetniku nego da je trajno sruše zbog etičkih principa, pa se tako i najteže uvrede vremenom pretvaraju u bledu fusnotu.

Ključni problem modernog bojkota je mešanje digitalnog besa sa realnom akcijom. Internet buka je gromoglasna, ali često površna; hiljade negativnih komentara na mrežama retko se manifestuju kao prazna koncertna dvorana ili propala prodavnica. Stvarna odgovornost podrazumeva institucionalne posledice i trajnu promenu potrošačkih navika, dok cancelovanje na Balkanu uglavnom ostaje zarobljeno u balonima društvenih mreža. 

Autorka: Ines Arsenijević