Foto: Danilo Savović Do tog momenta živeli smo bezbrižno. Verovali da su škola i nama poznate ulice, lica i kraj - bezbedni. A onda smo se probudili, začuli pucnje, dobili hitne pozive, izbezumljeno tražili svoje dete, a neki smo vest o ubistvu morali naglas da pročitamo - u etru. Treći maj 2023. godine. Nisam ni pomislila da će mi se tog dana glavna radijska vest svesti na rečenicu: maloletni dečak pucao u svoje vršnjake i čuvara škole u Beogradu. Bez previše informacija, iz minuta u minut nove brojke i pitanje - šta se, pobogu, desilo? Deset žrtava. U javnosti se pojavljuju prve fotografije maloletnog dečaka koji je usmrtio svoje vršnjake, dece koja su poslednji put kročila u tu školu i više iz nje nikada nisu izašla i čuvara kojeg su, po rečima poznanika, porodice i dece, svi voleli. Kodeks novinara počinje da „puca” pod pritiskom. Mediji se prvi put suočavaju sa nečim za šta nisu imali obrazac. Cela Srbija i okolne zemlje, staju u vremenu i postavljaju pitanje na koje niko nije imao odgovor - zašto? Masovno se ujedinjujemo, sistem je zakazao, došlo je do propusta, nešto nije urađeno kako treba. Ako ovo prenoći, dan - dva, možda će jutro biti pametnije od noći? Noć između četvrtog i petog maja. Pucanj - Malo Orašje i Dubona. Dok je javnost još pokušavala da razume masovno ubistvo u Ribnikaru, usledio je novi talas straha i pitanja o nasilju među mladima, društvenoj atmosferi i posledicama kolektivne traume. Dve uzastopne tragedije otvorile su pitanje kako se društvo nosi sa nasiljem i da li je jedna tragedija pokrenula talas novih. Najmlađa žrtva bila je stara petnaest godina. Ubijeno je devet, a ranjeno 12 mladih. Zbog sistema koji je, prema mišljenju građana i mladih, zakazao - počinje okupljanje i masovni protesti. Cela Srbija staje na noge. Vlast kao rešenje vidi - razoružavanje. Državni zvaničnici kao “izlaz” tražili su da građani dobrovoljno predaju oružje koje poseduju i da tako, neće biti posledica. Smatrali su da se ključni problem, očigledno, nalazi u tome, ali je zapravo jedno veliko pitanje - da li je, tri godine kasnije, išta drugačije? Suđenja ubrzo počinju. Oba postupka bila su pod budnim okom javnosti - svakodnevno se izveštavalo o tome šta se dešava u prostorijama suda uz komunikaciju sa advokatima i porodicama žrtava. Svi su želeli da znaju kakva kazna čeka maloletnog dečaka koji je ubio svoje vršnjake i mlađeg punoletnika koji je samo dan kasnije počinio masovno ubistvo. Maloletno lice, međutim, nije moglo krivično da odgovara, zbog zakona koji nalaže da ne može krivično da se goni, već je poslat u psihijatrijsku ustanovu, a njegovi roditelji provode dane u sudu. Mlađi punoletnik, međutim, 2024. proglašen je krivim, zajedno sa svojim ocem, ali na 20 godina, umesto maksimalnih 40. Opet jer, naš zakon, ne može da propiše veću kaznu. Nalazimo se u 2026. godini i još uvek, čini mi se, nismo svesni kolika tragedija je zadesila naše društvo pre samo tri godine. Dozvolili smo da nam sistem zakaže. Samo godinu dana kasnije, prvog novembra 2024. dozvolili smo da korupcija ubije još žrtava - padom novosadske železničke stanice. I ne smemo da zaboravimo - da je maloletni dečak sa pištoljem kročio u školu Vladislav Ribnikar i ubio 10 osoba. Da je dan kasnije Uroš Blažić usmrtio devet i ranio njih 12. Da je jedna majka, jedan otac, jedna sestra, jedan brat, rođak, prijatelj, momak, devojka - ostala bez svog člana porodice. Ove slučajeve ne možemo smatrati rešenim, ako roditelji i dalje vode svoje bitke. Ako škole i dalje nemaju jasno uređen sistem. Ako u malom ili pak, velikom mestu i dalje postoji neko sa vatrenim oružjem. Kazna ima svoje granice. Ono što se dogodilo - nema. I tu počinje prostor u kojem nijedna presuda ne može da bude dovoljna. Autorka: Isidora Martać
Mingl kutak
Jednog jutra ćeš se probuditi i više ništa neće biti isto
