foto: Canva
„Ja svoj rokerski život živim kao filmski likovi Volter Miti i Šlezingerov Lažov Bili. Sve se odvija iza lica. Sve je mašta, zanos. Nisam učestvovao u šutkama, nisam se kotrljao na rukama oduševljene publike. Ja sam, sa gramofonom ili CD plejerom, suočen sa rok pesmom, krećem na unutrašnji, intrapsihički trip. Žongliram uspomenama, engramima, osećanjima, mislima i primislima. Vrtim ih, bacam ih visoko, dočekujem nisko, ređam i preuređujem.“
Ovo je citat mog omiljenog radio voditelja Žikice Simića, istinske legende rok scene u Srbiji, voditelja „Neonske duge“ na Radio Beogradu 2, na čijem se kraju svake nedelje od 18h do 20h nalazi ćup sa blagom u vidu pomalo zaboravljenih ili skrivenih pesama koje me vode na moj unutrašnji, intrapsihički trip, bilo kada uspem da emisiju odslušam uživo, ili „nasnimljenu“ na telefon dok hodam ka kancelariji. Ovaj citat savršeno opisuje i način na koji i ja doživljavam rok muziku, i to kako moj mozak funkcioniše generalno, te sam u tom maniru i pristupio pisanju ovog teksta – kroz žongliranje uspomenama, engramima, osećanjima, mislima i primisllima. Ako je teško da se prati, zamislite kako je tek meni svaki dan.
Vredi pomenuti da je Žikica Simić, (neprikosnoven autoritet u rok muzici zahvaljujući kome sam prvi put čuo za Vizelj) tek na drugom mestu mojih omiljenih novinara i autoriteta kad je u pitanju rok muzika. Na prvom mestu, u obe kategorije, nalazi se moj otac, koji mi je i pride kolega sa fakulteta – diplomirao je novinarstvo na FPN početkom 80ih i od tad je „u struci“, pokrivajući pedantno i dosledno sve što se dešava u rodnom mi Kragujevcu, zajedno sa svojim kolegama i koleginicama okupljenim u redakciji „Kragujevačkih“ novina. Trema dok ovo pišem je tim veća zbog mog „pedigrea“, em se usudih da se oprobam kao novinar, em da pišem o rok muzici.
Sve najvažnije smernice u pogledu rok muzike, kroz odrastanje, dobio sam upravo od njega. I majke naravno, i ujaka, i kume, ali otac je uspevao i uspeva još uvek da doslednije prati i nove trendove u stranoj i domaćoj muzici. Roditelji su se uvek trudili da muzičko obrazovanje bude na nivou, pa su neprestano puštali Treći kanal i njihove brojne kasete stranih i domaćih rok muzičara. Jedini problem nastajao bi kada bih na 10ak dana ostao sa babama i dedama, pa bih sa njima podelio sveže naučenu pesmu Zorice Marković, ili iz sveg glasa zapevao „Žene vole oficire“. Takvo vreme je bilo devedesetih, izgleda da su svi voleli oficire.
Elem, posebno zadovoljstvo mi je bilo kada je otac, u svom maniru, stidljivo podelio da bi voleo da sluša Vizelj, a još veće zadovoljstvo što sam to uspeo da mu priredim i da se zajedno uputimo na Zappa Barku, na koncert održan prošle subote. Dok sam, kao rođeni Kragujevčanin na trajnom radu u Beogradu, studirao na FPN-u, moji roditelji, koji su i sami davno studirali u istom gradu i na istom fakultetu od tog grada nisu videli ni B kada bi dolazili meni i bratu u posetu tokom studija. Usudio bih se da kažem da su i od Voždovca videli samo V, u njihovim kratkim vikend posetama. Zadovoljstvo jer je prilikom ove posete stigao da vidi i doživi i ostatak beogradske azbuke je tim veće. A u toj azbuci, Vizelj već dugi niz godina duži slovo V.
„Je l’ ti nije glupo da ideš sa ćaletom na koncert, šta ću ti ja tamo?“ Ovo pitanje ne bi imalo smisla čak i da me nisu roditelji vodili na koncert Red hot čili pepersa u Inđiju, da na U2 u Zagrebu nisam išao sa majkom i kumom, da me ujak nije poveo na jedan koncert Artan Lili u Elektropioniru jer je imao kartu viška, da ujak, otac i ja nismo bili zajedno na nastupu Koi Koi u SKC u Kragujevcu samo par nedelja pre...i najupečatljivije - da na koncert SMAKa u Areni krajem 2012. nisam otišao u paketu sa ocem, majkom, ujakom i kumom i posmatrao kako se na 2 sata pretvaraju u tinejdžere, dok sam ja ostao dosledan svojim godinama i sa tadašnje 22 zbrajao koliko strana gradiva za ko zna koji ispit moram dnevno da spremam u toku novogodišnjih praznika – ali sam pride stigao i lepo da se provedem. Na najbolje koncerte u životu išao sam sa roditeljima, ujakom i kumom.
Predgrupa Vizelju bio je briljantni i britki Kene Beri. Nakon što je završio svoj blok i zagrejao nas za događaj večeri, kada je otac rekao da je slušao Kene Berija na Plej radiju, nisam bio iznenađen. Pozdravljam se sa ponekim koga poznajem, među njima je i moja drugarica Anica, koja se i sama pre par godina upuštala u samostalne poduhvate u oblasti rok novinarstva, kao i ja danas, dok je pisala o svirkama na koje je išla u Kvaku 22. Anice, sad smo i kolege amateri. Svima predstavljam oca, svi su naravno oduševljeni što smo zajedno tu. On se opustio tek kad je video Darka Rundeka na balkonu Zappe, rekavši – e on je definitivno stariji od mene. Nije bilo razloga za time, na Zappi se to veče okupilo staro i mlado. I članovi benda su napomenuli, uzevši u obzir neke od tekstova pesama, da su im roditelji tu. Ćale, opušteno. I svi su bili spremni, još od prve pesme, da pumpaju. Za razliku od 90ih, izgleda da svi danas vole pumpanje, oficiri su u drugom planu.
Kreće događaj večeri, Vizelji su nas počastili „Dunjom“ za početak, ali jezik niko nije držao za zubima, niti je venulo cveće. Kreće žongliranje uspomenama, slikama, osećanjima, mislima i primislima. Za blok pesama u okviru koje je išao „Zagrljaj“, na binu su izveli Jymenik i Tam. Nisam bio upoznat sa njihovim likovima i delima pre, bio sam oduševljen, što bi rekli mladi, bačeno je zapraćanstvo. La vida loca savršeno opisuje koliko ume da bude vruće u Beogradu. Znam o čemu pričam jer se pride i bavim klimatskim promenama. Pročitao sam da je u nekom starom intervjuu jedan mladi novinar Bojanu Pečaru, basisti EKV, rekao da ima utisak da je svaka pesma EKV-a kao film. Iako je muzički i tekstualni izraz EKV-a bio nešto drugačiji (više introspekcije, metafora), ovaj film koji mi živimo u Beogradu ovih godina niko ne uspeva da „snimi“ bolje od Vizelja. Kreće „Ljubičast i plav“. „Praskozorje, krovovi na istoku gore“. Spot snimljen na krovu na Voždovcu, krov kancelarije ne mogu da vidim od solitera, ali krov moje zgrade u ponekom kadru mogu. Krov moje zgrade je na istoku Beograda, ali meni nikad ne gori previše, jer živim na prvom spratu. „Praskozorje“ je proglašeno za najlepšu srpsku reč. Saglasan sam potpuno. Pride Beograd i jeste najlepši u praskozorje, ali u ono doba godine kada Sunce krene da izlazi pre reka automobila na ulice. Odnosno – ovo doba godine. Samo se treba malo pomučiti i ustati na vreme da bi se to i doživelo. Dobro, tako je u životu – za dobre stvari se vredi pomučiti. I brzo skuvati kafu nakon ustajanja. Neke pesme Vizelja, poput „Pustinje“, podsećaju me na kafu, jer ta pesma, kao kafa, „provri“ tek na kraju. I u toj pesmi, i u svim ostalim izvedenim te večeri na Zapi, Vizelji su bili instrumentalno savršeni (kad već glasove i tekstove nahvalih da se osvrnem i na to). „Nosorog“ me je umalo „pregazio“ jer skoro da sam zaboravio da je to njihova pesma. Izgleda da me je malo pregazilo i vreme.
Koncert se privodio kraju, čini mi se da se čak dva puta izlazilo na bis, ne i treći. Kao i za zube, što bi se reklo, Bog dva puta daje besplatno, treći put moraš da platiš. Koncert se priveo kraju, kao i moje žongliranje. Žurili smo kući i ponudili prevoz našem starom drugu i komšiji Rastku i njegovoj drugarici Mari. Sada kreće zajedničko žongliranje utiscima sa prijatnim saputnicima na praznim ulicama Beograda. Kratko, ali slatko. Kući žurimo da dočekamo ujaka, koji je te noći sleteo sa odmora u Španiji i dolazi na prenoćište. To veče je nekom bilo Vizelj, nekom Wizz Air, jasno je ko je bolje prošao, bar to veče, ujak je sasvim sigurno bolje prošao u danima koji su prethodili koncertu.
Sutradan smo spavali do 12 (što je majka u svom stilu i iz najbolje namere, oslanjajući se na mobilnu telefoniju, sa distance pokušavala da predupredi) i prošetali Kalemegdanom. Pride smo videli da Vizelj u julu dolazi – u Kragujevac. Ne bismo iznenadili ni sebe ni vas ako bismo išli na reprizu.
Šta dalje? Iako pesma Nosorog kaže da je „Sveti duh još juče otiš’o u Zagreb“, ja ću izgleda da idem tek, ili konačno, krajem juna, na Inn music. Da slušam Manic Street Preachers-e, koje mi je otkrio, pogađajte ko. Pošto sam čuo da oko Jaruna ume da bude prohladno, da bih se ogrnuo, poneću zastavu Velsa koju mi je sa svoje studijske posete Kardifu 2001. godine doneo izvesni novinar iz Kragujevca, ponovo nije teško pogoditi ko.
Iako je to veče na Zappi sve bilo na svom mestu, nisam mogao da ne primetim jednu, odnosno dve stvari koje su mi delovale naopako. Dvojica gitarista Vizelja su levoruki, te im iz moje vizure gitare stoje naopako. Vizura mi je uslovljena činjenicom da sam dešnjak i da sam završio nižu muzičku školu nekad davno, odsek klasična gitara. Zapravo je jedina naopaka stvar to što gitaru nisam svirao 20 godina. Međutim, otac je u autu na putu za koncert Vizelja, pored nezaobilaznog paketa hrane od majke i babe, doneo i moju staru gitaru. Možda ponovo krene neko žongliranje. Uspomenama, notama – ne gitarom, za sad je bezbedna.
Autor: Ognjan Pantić