Foto: AI
„Ako želite da budete uspešni, morate biti u kancelariji“, rekla je Ema Grid samoproklamovana „girl boss” komentarišući rad od kuće i karijere žena.
Njena izjava navela me je na razmišljanje da li ona iznosi samo situaciju takvom kakava ili doprinosi kulturi iskorišćavanja ženskog rada, a drugo pitanje ko uopšte može sebi da priušti da posao stavi na prvo mesto?
U društvu u kojem žene, pored plaćenog rada, i dalje obavljaju najveći deo reproduktivnog rada, od brige o deci i domaćinstvu do emocionalne podrške porodici ideja da je dovoljno samo „raditi više“ zvuči kao privilegija, a ne univerzalni savet.
Izjava Eme Grid da žene moraju biti stalno prisutne na poslu kako bi uspele otvara važno pitanje: ko zapravo može sebi da priušti da posao stavi na prvo mesto? Za mnoge žene, posebno u društvima poput Srbije, profesionalni uspeh ne zavisi samo od ambicije i rada, već i od količine neplaćenog i reproduktivnog rada koji ih čeka nakon radnog vremena.
Reproduktivni rad: posao koji se ne vidi i ne plaća
Iza statistika o zaposlenosti i zaradama krije se još jedan oblik rada koji se retko priznaje kao „pravi posao“, iako je društveno neophodan. Reproduktivni rad podrazumeva brigu o domaćinstvu, deci, starijima, emocionalnu podršku i svakodnevnu organizaciju života. Predstavlja rad koji nije plaćen, ali je nužan za funkcionisanje porodice, tržišta rada i čitave ekonomije.
Iako žene danas učestvuju na tržištu rada više nego ikad, istraživanja pokazuju da i dalje obavljaju najveći deo neplaćenog kućnog rada. Drugim rečima, za mnoge žene radno vreme ne završava se izlaskom iz kancelarije, jer tada počinje „druga smena“.
Sociološkinje i feminističke ekonomistkinje decenijama upozoravaju da se upravo na tom neplaćenom radu održava čitav ekonomski sistem. Ipak, reproduktivni rad uglavnom ostaje nevidljiv jer se ne računa u BDP, niti se tretira kao ekonomska aktivnost.
Kada žena kuva, brine o detetu ili organizuje svakodnevni život porodice, taj rad se često posmatra kao „prirodna“ ženska uloga, a ne kao posao koji zahteva vreme, energiju i emocionalni angažman.
Posledice se vide i na tržištu rada. Žene imaju manje vremena za dodatne poslove, usavršavanje, networking i profesionalno napredovanje. Upravo zato pitanje rodne ravnopravnosti nije samo pitanje plata, već i raspodele vremena i odgovornosti unutar domaćinstva.
Kada „korpo” kultura promoviše stalnu dostupnost, prekovremeni rad i neprekidnu produktivnost kao put ka uspehu, ona istovremeno pretpostavlja da neko drugi preuzima reproduktivni rad, a taj „neko“ su i dalje najčešće žene.
Trudnoća, porodiljsko i diskriminacija
Iako zakoni u Srbiji formalno garantuju zaštitu trudnica i porodilja, iskustva žena pokazuju da trudnoća i majčinstvo često predstavljaju prepreku na tržištu rada. Od pitanja o planiranju porodice na razgovorima za posao, koje je protiv zakonito, do problema pri povratku sa porodiljskog odsustva, žene se i dalje suočavaju sa pritiskom da balansiraju između profesionalnog i privatnog života bez sistemske podrške.
Istovremeno, briga o deci i domaćinstvu i dalje dominantno ostaje na ženama, pa se od njih očekuje da budu jednako produktivne kao pre roditeljstva, iako se njihov obim neplaćenog rada značajno povećava.
Država kroz populacione politike podstiče rađanje i govori o „važnosti porodice“, ali žene često same snose profesionalne i finansijske posledice roditeljstva.
Pitanja poput „Da li planirate decu?“ ili „Ko će čuvati dete kada se razboli?“ i dalje su česta na intervjuima za posao, uprkos tome što predstavljaju oblik diskriminacije. Žene koje rade na ugovorima na određeno posebno su ranjive, jer trudnoća često znači da ugovor neće biti produžen ili da će njihova pozicija postati nesigurna.
Prema istraživanjima organizacije FemPlatz, trudnice i porodilje u Srbiji često prijavljuju pritiske poslodavaca, degradaciju na poslu i otežan povratak na radno mesto nakon odsustva.
Tržište rada trudnoću često tretira kao „rizik“, a ne kao društveno važan rad reprodukcije. Poslodavci računaju na „trošak odsustva“, smanjenu dostupnost ili mogućnost da će žena prioritet dati porodici. Problem je i u povratku na posao, mnoge žene nakon porodiljskog odsustva dočekuju promene pozicije, smanjenje odgovornosti ili atmosferu u kojoj se od njih očekuje da „nadoknade propušteno“.
„Možeš sve“ kultura i problem hiperproduktivnosti
Savremena kultura uspeha ženama danas šalje poruku da mogu da „imaju sve“ uspešnu karijeru, porodicu, društveni život, finansijsku nezavisnost i lično ispunjenje,a iza te ideje često stoji podrazumevanje da žena mora biti konstantno produktivna. Problem nije samo u tome što su žene manje plaćene, već i u tome što se od njih očekuje da istovremeno budu idealne radnice, partnerke, majke i organizatorke života.
Savremeni narativ o uspehu često individualizuje problem: ako žena „ne stiže sve“, to se predstavlja kao pitanje loše organizacije ili manjka ambicije, a ne kao posledica društvenih i ekonomskih odnosa koji neravnomerno raspoređuju brigu i odgovornost.
„Girl boss“ kultura često promoviše ideju da žene mogu prevazići sistemske prepreke isključivo individualnim trudom. U društvima poput Srbije, gde javne usluge brige nisu dovoljno razvijene, a rodne uloge ostaju tradicionalne, te stoga očekivanje da žena bude podjednako uspešna u svim sferama života često vodi ka iscrpljenosti, a ne emancipaciji. Umesto oslobađanja od tradicionalnih uloga, mnoge žene danas istovremeno nose teret profesionalnog i reproduktivnog rada.
U tom smislu, pitanje nije samo da li žene danas mogu da rade sve, već zašto društvo i dalje očekuje da sve rade same.
Jer dok god se od žena očekuje da same nose teret i plaćenog i neplaćenog rada, ravnopravnost će ostati više ideja nego stvarnost.