Kad se udade, jagodo, ostavi li feministički arhiv?

Vozila sam pre neki dan iz sela Trudelj, zelenog sveta zelenih insekata i starih zelenih ljudi. Bila sam tamo verovatno zato što je i meni bilo preko potrebno da ponovo pozelenim. U Trudelju domaćin svoju ženu Milicu zove Mico i spušta joj nežno šaku na obraz, u Trudelju se mačke nikada ne teraju s praga, u Trudelju pas Mane ima mekane zube, ih, u tom Trudelju svega na volju i pretpostavićete – sve je zeleno.

Izgubih nit, jer je iz svega prethodnog najbitnije to da sam vozila iz ovog mesta. Bila bi to još jedna mirna vožnja, još jedan odlazak i vraćanje (istovremeno), bila bi da na radiju nije počela pesma Udade se, jagodo. Jedna od onih pesama koje bez mnogo razmišljanja vezujemo za svadbe, veselja i razdraganosti. Ali ne lezi vraže: da li je ovo zaista pesma za veselje?

Kad se harmonika raširi i otvori dobro poznati refrenski stih, pred nama se ispisuje priča koja nije naročito vesela. Narodna pesma prati ne dvoje, već troje mladih – Živku Sirinićku, Mitu Prizrenliju i Đorđa Đakovca.

U njenom središtu nije ljubav koja se ostvaruje, već ljubav koja se preseca. Živka se udaje za Đorđa, o volji Đorđa ne saznajemo ništa, a Mita ostaje onaj koji pita. Ili, preciznije, onaj koji pita prekasno.

Pred nama se oslikava pesma-priča, koja se zapravo gradi oko jedne rečenice, oko jednog glasa. Najpre imamo glas pevača koji uvodi priču o udaji Živke Siriničke, zatim Mitin glas koji stiže čak do Živkinih vrata, pita i optužuje. Naposletku, dobijamo glas koji prerasta okvire Živkinog praga – njen glas i najpotresniji jauk:

Oni je daju. Kao njivu, kao stoku, kao obećanje dato drugoj porodici. Subjekat rečenice nije ona. Subjekat su oni.

I eto glasa. Sakrio se usred pesme uz koju igramo po svadbama. Sakrio se između zveckanja čaša i podvriskivanja. Stoji tamo već decenijama i strpljivo čeka da ga neko sasluša.

Ljubavni zaplet ovde nije najvažniji. Ono što pesma čuva jeste trag jednog društvenog poretka. Živkina rečenica ne govori samo o izgubljenoj ljubavi, već o raspodeli moći. U svega nekoliko stihova sažeta je čitava gramatika patrijarhalnog sveta: postoje oni koji odlučuju, oni koji pitaju i ona koju daju.

Kada govorimo o feminističkom arhivu, najčešće mislimo na manifeste, deklaracije, dnevnike i svedočanstva. Ali arhiv ne čine samo dokumenti koje je istorija prepoznala kao važne. Čine ga i forme koje dugo nisu bile čitane kao ,,znanje’’: uspavanke, tužbalice, radne pesme, svadbene pesme. U njima se ne artikuliše politički program, ali ostaju zabeležena iskustva života pod određenim društvenim uslovima. To su tragovi iskustva sačuvani u jeziku.

U jednom „mene dali’’ nalazi se čitava istorija pregovaranja sa sopstvenom nemoći.

Vrag je narodna pesma, jer joj nikada ne pripada samo jedno. U njoj se kuraži lepota umetnosti, ali i utiskuju tragovi društva koje je stvara. Spomenik je narodna pesma, jer nema svoju ulicu i trg, već gušu.

I zato se pitam: kada se udala jagoda, šta je sve ostalo iza nje? Možda upravo ono što danas zovemo arhivom. Ne uredno složena dokumenta i prašnjave fascikle, već uzdasi. Pesme. Dokaze da su i žene čiji se glas nije računao ipak nekako uspele da ostanu zapisane.

A glas kao glas, ako ima sreće, pusti korenje. Ozeleni, pa nadživi i svadbu i selo i one koji su ga prvi put izgovorili. I jednog dana dočeka nekoga na putu kući. Između Trudelja i večeri. Između onoga što je prošlo i onoga što još uvek traje. 

Autorka: Nevena Branković