foto: Natalija Erdeljanović
U Donjem gradu Beogradske tvrđave, 21. jula, posle petnaest godina, pred beogradsku publiku vratio se Moby – američki producent, DJ i muzičar čiji je spoj elektronske muzike, roka, gospela i ambijentalnih zvukova obeležio generacije.
Koncert je počeo tačno u 21:15. Na binu su najpre izašli članovi njegovog pratećeg sastava – čelistkinja Maya Paredes, violinistkinja Andrea Whitt, klavijaturista, basista i muzički direktor Jonathan Nesvadba, bubnjar Tripp Beam, kao i vokalne solistkinje Nadia Christine Duggin i India Carney. Nekoliko trenutaka kasnije, uz taktove pesme Bodyrock, pridružio im se i Moby, dočekan gromoglasnim aplauzom publike koja je naredna gotovo dva sata, sve do nešto posle 23 časa, zajedno s njim putovala kroz njegov bogati muzički opus.
Koncertnu priču otvorio je pesmom Go, uz posvetu jednom i jedinom Davidu Lynchu. Bio je to simboličan početak, budući da je upravo ova numera, objavljena u martu 1991. godine, označila prekretnicu u Mobyjevoj karijeri, a zasnovana je na upečatljivom gudačkom semplu iz kompozicije Laura Palmer’s Theme, koju je Angelo Badalamenti napisao za kultnu televizijsku seriju Twin Peaks.
Odmah potom usledila je Next Is the E, u novom koncertnom aranžmanu isprepletena sa čuvenim stihom Nobody listens to techno iz Eminemovog hita Without Me. Bio je to trenutak u kojem je Moby, s dozom samoironije, prigrlio jednu od najpoznatijih popkulturnih prozivki na svoj račun i pretvorio je u deo sopstvenog nastupa. Pod zidinama Kalemegdana, hiljade ljudi skakale su u istom ritmu, pretvarajući se, kako bi moj prijatelj rekao – u jedan živi organizam.
Moby je sa publikom podelio divnu priču o svom prijateljstvu sa Davidom Bowiejem, koje je započelo 1999. godine, kada su njih dvojica postali komšije. Godinama kasnije zajedno su stvarali muziku, odlazili na turneje i provodili praznike, gradeći odnos koji je prevazišao profesionalnu saradnju. Prisetio se jednog intimnog trenutka iz tog perioda – dana kada su, u uglu njegove dnevne sobe, odsvirali akustičnu verziju Bowiejeve pesme Heroes. I odjednom, 1999. godina ponovo je tu. Mobyjeva dnevna soba, njih dvojica, ali sada i hiljade glasova pevaju zajedno sa njima: We could be heroes, just for one day.. Na trenutak se činilo da granica između prošlosti i sadašnjosti više ne postoji i da je Bowie zaista još uvek na ovoj planeti.
Koncert je nastavio da se razvija kroz različite faze Mobyjevog stvaralaštva. Tokom večeri nizale su se i pesme In This World, In My Heart, We Are All Made of Stars, Disco Lies, Flower, Honey i Extreme Ways, dok su posebnu pažnju publike izazvale Natural Blues i Porcelain, jedne od najprepoznatljivijih numera iz Mobyjevog univerzuma.
Negde na polovini večeri, na velikom ekranu pojavila se Jane Goodall, koja, nažalost, od oktobra 2025. godine više nije sa nama. Njen glas govorio je o pravima životinja – temi koja je povezivala njen životni rad i Mobyjevu dugogodišnju posvećenost zaštiti životinja. Njih dvoje delili su prijateljstvo, kao i zajedničku borbu za više saosećanja prema svim živim bićima.
Nakon njenog obraćanja usledila je pesma Why Does My Heart Feel So Bad?, dok su se na ekranu smenjivali nežni prizori oslobođenih životinja, stvarajući jedan od najemotivnijih trenutaka večeri.
Jedna od poslednjih pesama večeri bila je Lift Me Up, numera koja se bavi strahom od onoga u šta ljudi mogu da se pretvore kada napuste kritičko razmišljanje i slepo se prepuste grupi, ideologiji ili autoritetu. Moby je govorio o tome da su inspiracija za pesmu bili rastuća netrpeljivost i fundamentalizam u svetu – opasnost da se čovečanstvo udalji od razuma, empatije i individualnog mišljenja, vraćajući se primitivnim obrascima podela. Ipak, iza te zabrinutosti ostaje i jedna druga poruka: da smo sposobni za mnogo više, da izbor empatije i razumevanja još uvek postoji.
Za kraj je istakao da se ne događa svakog dana nastupati pred toliko ljudi, s pogledom na tvrđavu staru više od 2 000 godina, te da mu je bila velika čast što je imao priliku da upravo na tom mestu podeli muziku sa beogradskom publikom. Oprašta se uz pesmu Feeling So Real, uz kratku digresiju o vremenu u kojem živimo – čudnom i ne tako lepom, ali i o trenucima u kojima možemo utišati sve oko sebe, prepustiti se i, zaista, osetiti sve.
I najednom, nekako smo opet sami. Ne osećamo ni meso, ni kost. Iz sebe izbacujemo svu lepotu, tugu, ljubav, patnju, milinu, strahotu, strast i sramotu. Nema zebnje, nema ega, nema tela. Svesni smo (ne)stvarnosti. Neki veruju da se u poslednjem treptaju svesti vreme raspadne, pa ono što spolja traje tek trenutak iznutra postane večnost. U tom trenutku, činilo se kao da okušavamo mikrotrenutak svojih 60 sekundi.
