Foto: Andrej Josifovski Pijanista
Andrej Josifovski Pijanista od ranije je poznat policiji, ali je poznat i onima koji prate njegov rad. Street art umetnik, arhitekta i profesor na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Prepoznatljiv je po angažovanoj umetnosti, velikim muralima i provokativnim prostornim instalacijama kojima oštro kritikuje društveno-političku stvarnost. Upravo zbog svoji radova neretko je izložen različitim oblicima represije. On na to odgovara – Stvaram, dakle postojim.
Mingl: Izabrao si ulicu kao svoje mesto izražavanja. Gde se, prema tvom mišljenju, u street art-u povlači granica između umetnosti i vandalizma?
Pijanista: Street art nema dodirnih tačaka sa vandalizmom iako postoji tendencija da se ulična umetnost tako kvalifikuje od strane, uslovno rečeno, nadležnih službi. Umetnost je inače u našoj sredini na marginama javnog interesa i to je svakako politička volja. Kreativno stvaralaštvo, koje je u biti svake umetnosti, ne izuzimajući street art, podrazumeva podsticaj kritičkog razmišljanja koje oplemenjuje i uzdiže ljudski duh. Prema tome, to što je street art u svojevrsnom zamahu i što je ekspresivnost te umetnosti ulična, a njeni protagonisti „uličari“, nikako ne znači da ona nema svoje postulate, primerene civizovanom društvu sa ciljem njegovog kontinuiranog kulturalnog unapređivanja. Poruke koju ulični umetnici šalju mogu biti samo kritika loših pojava u društvu, a uvredljive samo za one koji sebe prepoznaju kao zagovornike nečega takvog, necivilizovanog i divljeg. Paradoksalno je da je ulična umetnost kažnjiva i u ilegali, a da se brutalna sila podstiče i zakonom brani i da ih ulica dovodi u nekakvu vezu, ali za sada je nažalost, to zvaničan stav skupštinske većine. Njihova je volja zakon, a po tom zakonu ni ista ulica nije uvek ista, za nekog otvorena za drugog zatvorena.
Mingl: Širom Beograda rasprostranjene su nalepnice i grafiti „FCK SNS”, a sa druge strane i „FCK BLK”. Da li ove poruke doživljavaš kao svojevrsni dijalog u javnom prostoru ili kao simptom dublje društvene polarizacije?
Pijanista: Uvrede ne smatram dijalogom, a one su bez ikakave sumnje izraz duboke društvene polarizacije. Starorimska je izreka „zavadi pa vladaj“ ali je novost da se kod nas i uvredljive poruke sa obe strane ispisuju na „našem arapskom“, bez samoglasnika, manjkavo a unapređeno. Možda je tako i bolje jer u javnom prostoru kakofonija guta ne samo slova već i svaki smisao govora i onda bar nek ostane nešto od naše azbuke, da se jednom, kad se Nemanji krst u ruke vrati i mi opet naški progovorimo.
Mingl: Mnogi tvoji radovi nailazili su na različite oblike represije. Na koji način iznova stvaraš imajući svest da tvoja dela mogu ponovo naići na takve reakcije?
Pijanista: Stvaram, dakle postojim, a dok je reakcija na moje radove dotle će biti i stvaralačke inspiracije. Kakva bi to bila umetnost koja ljude ostavlja ravnodušnim? Držim do toga da će umetnost spasiti svet, jer je lepota koju ona pruža to što oplemenjuje život i daje mu smisao, da se iznova opet i opet, na krilima mladosti rađa. Nije li očigledno da se i kod nas, na ulici koja je iznedrila i street art, mladalačkim nadahnućem, na svetlost dana dolazi novi život. Istorija učiteljica života, baš to i kaže, da na mladima svet ostaje, a da li je upitno ko su sada polaznici njene škole i čije će se slavljeničke pesme pevati.
Mingl: Tokom studentskih blokada i protesta imao si ideju da se od transparenata i parola napravi izložba. Na kom je trenutno nivou ta ideja?
Pijanista: Važno je da je ta ideja u pravom trenutku rođena, a onda je samo pitanje trenutka kada će istupiti i okušati se na javnoj sceni. Prave stvari poput zlata nikad ne gube svoj sjaj, a ovi studentski protesti nesumnjivo, zlatnim slovima ispisuju stranice naše istorije.
Mingl: Dobitnik si nagrade za Arhitektonski događaj godine za projekat „Amfiteatar kulture”, koju dodeljuje Društvo arhitekata Beograda. Nagrade svakako jesu podsticaj, ali na koje načine sa sobom nose i deo odgovornosti?
Pijanista: Svako novo priznanje podiže lestvicu očekivanja i svaki sledeći nastup je biti ili ne biti i za mene i za lestvicu. Primarna odgovornost je ipak onih koji gledaju i procenjuju dela, a moje je da stvaram i držim se svog puta.
Mingl: Pre dve godine objavio si knjigu „Pijanista - od ranije poznat policiji” koja obuhvata deset godina aktivnog bavljenja uličnim stvaralaštvom. Čime bi voleo da naredna decenija bude ispunjena?
Pijanista: Sledeća decenija bi mogla da bude naslovljena knjigom „Bez cenzure“.
Mingl leksikon:
Zid koji bi voleo da progovori
Zid institucionalnog ćutanja
Tri reči koje opisuju ulicu
Vreme, koraci, sećanja
Omiljena parola sa protesta
Mama, kako to da su konji zajahali ljude?! (Pametniji više ne popušta!)
Da možeš da vratiš jednu srušenu zgradu u Beogradu, koja bi to bila?
Hotel Jugoslavija
A koju bi današnju uklonio?
Obalsku Kulčinu
Autorka: Aleksandra Nikodijević