Foto: Canva
Kada nekome kažeš da radiš u prosveti, jedna od prvih reakcija često je: Blago tebi, imaš raspust. Dva meseca odmora. Zvuči kao posao iz snova, zar ne? Međutim, kada zaista uđeš u prosvetni sistem, brzo shvatiš da raspust nije isti za sve. Postoji raspust za učenike, postoji raspust za nastavnike koji imaju posao za stalno i postoji sasvim drugačiji raspust za one koji rade na određeno.
Za veliki broj mladih nastavnica i nastavnika jun zato nije samo kraj školske godine. To je mesec u kojem počinje neizvesnost. Ako imaš ugovor koji traje do 31. avgusta, situacija je ipak nešto sigurnija – preko leta imaš primanja, ali i dalje ne znaš da li te od septembra čeka posao i kolika će ti biti norma. Leto tako prolazi u čekanju da saznaš da li za tebe postoji mesto u školi.
Ako, međutim, radiš na zameni, situacija je mnogo nesigurnija. Ugovor ti najčešće ističe kada se završi razlog zbog kojeg si angažovan. Jul se i nekako pregura. U julu možeš da očekuješ junsku platu, a u avgustu isplatu za dane godišnjeg odmora, u zavisnosti od toga koliko ti je odmora ostalo. I onda počinje računanje – koliko novca imaš i koliko možeš da izdržiš do septembra.
I onda neko pita: Pa što ne tražiš drugi posao?
Zato što čekaš.
Čekaš da se otvori mesto u školi. Čekaš konkurs. Čekaš da saznaš da li se neko vraća na posao ili odlazi.
A čekaš i zato što želiš da radiš ono za šta si se školovao.
Priče Jovane Stajić iz Požarevca i Tamare Živanović iz Beograda pokazuju dva različita ugla istog problema. Njihova iskustva nisu ista, ali ih povezuje isti osećaj: svaka nova školska godina donosi novo pitanje – šta dalje?
Sudar lepog i egzistencijalnog
Jovana Stajić je master istoričarka umetnosti i već pet godina radi u prosveti, gde predaje umetničku grupu predmeta i građansko vaspitanje. Stalno zaposlenje nije dobila, već je uglavnom bila angažovana na određeno vreme ili kao zamena.
Moj ugovor je takav da sam u radnom odnosu od 1. septembra do 31. avgusta naredne godine. Iako formalno imam pokriven period tokom letnjih meseci, taj period sa sobom donosi neizvesnost. Nikada ne znam kako će izgledati raspodela časova od naredne školske godine.
Do sada se, kaže, nije dešavalo da tokom leta ostane bez primanja, upravo zato što joj ugovor pokriva celu godinu. Ipak, približavanje isteka ugovora svake godine predstavlja pritisak.
Trudim se da se ne opterećujem previše, ali je zaista potrebna određena doza psihološke fleksibilnosti. Trudim se da živim ispunjen život, međutim, dugoročniji planovi, poput većih investicija, dolaze pod znak pitanja kada nisam zaposlena na neodređeno.
Neizvesnost posebno može da oteža osamostaljivanje mladih ljudi koji tek započinju karijeru.
Verujem da neizvesnost sprečava osamostaljivanje, jer mladi žele stabilnost. Kada početkom svake školske godine praktično moraju da krenu od nule, nisu u mogućnosti da prave dugoročne planove.
Jovana poznaje i kolege koje su zbog nesigurnosti napustile prosvetu i prešle u druge sektore.
To je možda i najtužniji deo ove priče. Zbog nesigurnosti koju im pruža ugovor na određeno, kolege su odlučile da pređu u druge sektore.
Ipak, uprkos neizvesnosti, kod nje preovlađuje mešavina tuge i ponosa.
Ne dozvoljavam da to utiče na moje samopouzdanje jer znam koliko me ovaj posao ispunjava. Takođe, imam svest da mogu da radim i druge stvari u životu ako za tim bude bilo potrebe.
Neizvesnost se, kako ističe, može odraziti i na sam rad u učionici.
Ponekad je teško, jer ovaj posao zahteva stabilnost. Nastava nije samo držanje časova, već i negovanje odnosa sa učenicima. Kada nas sistem drži u neizvesnosti, energija se troši i na brigu umesto na motivaciju i kreativnost.
Prema njenim rečima, nestabilnost može da oseti i učenik.
Učenici umeju da prepoznaju nestabilnost kada dolazi do stalne promene nastavnika. Verujem da se i kvalitet nastave postepeno može urušiti ukoliko se takva praksa nastavi.
Rešenje vidi u promenama sistema i jasnijim uslovima zapošljavanja.
Ipak, uprkos svim izazovima, Jovana ne odustaje od profesije koju je izabrala.
Ulazak u prosvetu je lep i pun izazova. Svako ko želi i voli da radi sa mladima može sebe pronaći u pozivu nastavnika. Važno je imati veru u sebe i ne dozvoliti da sistem uništi entuzijazam.
Osećaj koji kao mlada nastavnica ima tokom avgusta opisuje kratko: Sudar lepog i egzistencijalnog.
U avgustu je sve jedan veliki ruski rulet
Tamara Živanović, master istoričarka i nastavnica istorije iz Beograda, čekanje septembra dobro poznaje.
Nakon što je poslala CV na adrese više od 50 beogradskih škola, prvi angažman u struci dobila je 2021. godine, ali na samo dva meseca.
Tokom pet godina posao nastavnice kombinovala je sa drugim poslovima, a više puta je radila zamene od nekoliko meseci. Ipak, za svih pet godina, kako navodi, nijednom nije imala plaćen raspust.
Kada radiš na zameni, nikada nisi potpuno sigurna koliko će angažman trajati ni kada će se završiti. Nekada ne znaš ni kada će početi, kaže Tamara.
Seća se situacije kada su je iz škole pozvali u petak da u ponedeljak počne da radi.
Takav poziv nije samo dobra vest. On znači i novo pitanje – koliko će posao trajati i kada će ponovo početi potraga za sledećim angažmanom, navodi ona.
Za Tamaru, neizvesnost ugovora nije samo pitanje posla, već i svakodnevnog života.
Za mladu osobu koja pokušava da se osamostali, neizvesnost ugovora nije samo pitanje karijere. To je pitanje svakodnevnog života. Da li možeš da planiraš putovanje? Da li možeš da priuštiš nešto što ti nije neophodno? Da li možeš da planiraš stanovanje i troškove za narednih nekoliko meseci?
Kako kaže, više puta je odlagala putovanja i druge planove upravo zato što nije znala šta je čeka nakon isteka ugovora.
Zbog nesigurnosti ugovora jednostavno je nemoguće planirati, kaže ona.
Posebno teško iskustvo imala je tokom zimskog raspusta. Ugovor koji je trebalo da traje do kraja februara prekinut joj je početkom januara, a fond časova smanjen sa 100 na svega 30 odsto. Za sedam dana, koliko joj je tada bilo najavljeno do povratka nastavnice čije je časove menjala, nije bilo realno pronaći novi posao.
Vi za sedam dana ne možete da nađete bilo kakav posao i jednostavno škole to ne zanima, kaže Tamara.
Ovakva iskustva, smatra, pokazuju koliko su mlade nastavnice i nastavnici nezaštićeni u sistemu.
Mladi nastavnici se često gledaju kao potrošna roba – neko ko može da bude tu kada je potreban, a zatim da bude odbačen čim ta potreba prestane.
Za nju problem nije samo u tome što ugovor može da se završi. Takva nesigurnost direktno utiče i na mogućnost da se mlada osoba osamostali.
Nemoguće je osamostaliti se ako planirate da vam prosveta bude glavna profesija, smatra Tamara, posebno kada živite u Beogradu, nemate rešeno stambeno pitanje i nemate finansijsku sigurnost.
Neizvesnost, prema njenim rečima, utiče i na sam rad.
Kada ne znaš da li ćeš za nekoliko nedelja imati posao, teško je da se potpuno fokusiraš na nastavu, planiraš stručno usavršavanje ili razmišljaš dugoročno o karijeri.
Kako navodi, upravo je avgust za nju posebno težak.
Nikada nisam imala plaćen raspust, pa je upravo avgust za mene posebno težak. Tada se približava nova školska godina, ali umesto sigurnosti počinje novi ciklus čekanja – da li će poziv stići, iz koje škole i na koliko dugo.
Za Tamaru je ta neizvesnost na kraju bila jedan od razloga zbog kojih je napustila prosvetu, iako je to profesija koju voli.
Osećaj koji avgust budi u njoj opisuje u jednoj rečenici: Jedan ogroman ruski rulet.
Iza priča Jovane i Tamare ostaje isto pitanje: šta mladoj osobi znači profesija ako u njoj ne može da planira sopstvenu budućnost?
Dok raspust za učenike znači pauzu od škole, za neke mlade nastavnike znači pauzu od sigurnosti. Nekome je to samo pauza između dva ugovora, nekome period neizvesnosti, a nekome prekretnica koja će odlučiti da li će ostati u prosveti ili otići iz nje.
Autorka: Jelena Rogožarski