Foto: AI
Kada je krajem 2024. godine, Kristofer Nolan najavio Odiseju kao svoj naredni, veliki, pa čak i krunski projekat, očekivanja nisu mogla biti veća. U pitanju je epsko delo svima poznato, manje ili više. Nolan je za njega dobio gotovo nezamisliv budžet za projekat ove vrste i glumački izbor superzvezda slutio je na film koji će obeležiti godinu, pa možda čak i deceniju. To ipak nismo dobili. Dobili smo film koji će obeležiti vreme u kom živimo, koji će obeležiti karijeru jednog od najvećih živih režisera, šta god mislili o njemu, i koji će zauvek stajati na oltaru primera toga kako se od istorijskih epova prave savremena remek-dela.
Od onih tehničkih detalja iz svih najava, važno je reći da je u pitanju epski akciono-avanturistički film iz 2026. godine, režisera, scenariste i ko-producenta Kristofera Nolana, zasnovan na istoimenom Homerovom epu. Glavnu ulogu tumači Met Dejmon kao Odisej, kralj Itake, a priča prati njegovo putovanje kući nakon Trojanskog rata kako bi se ponovo sastao sa svojom ženom Penelopom, i sinom Telemahom. Sporedne uloge, između ostalih, tumače Tom Holand, En Hatavej, Robert Patinson, Lupita Njongo, Samanta Morton, Zendeja i Šarliz Teron. Smatram da je važno napomenuti i da iza muzike stoji Ludvig Jeranson, dok je direktor fotografije bio Hojte van Hojtema – i svaka im čast. Što se radnje tiče, najkraće rečeno, u pitanju je nelinearna priča koja kroz sećanja, priče likova i podsećanja pokušava da dočarava Odisejevih dvadeset godina nakon odlaska sa Itake. Priču pratimo dok se izmešta sa Itake, do zidina ispred Troje, unutar prizora uništenja ovog veličanstvenog grada, preko ostrva Kirke i Kalipso, savremeno-prilagođenih Lestrigona, Hada, pećine kiklopa Polifema, Sparte i svega drugog zamislivog i znanog u antičkom svetu.
Uh, dubok uzdah, dobro – pokrili smo sve što treba znati o filmu, ali da li ga vredi pogledati – i zašto? Važna napomena je da uprkos mojoj najboljoj volji i mnogo truda, nisam uspeo da ga pogledam u IMAX tehnologiji, kako je Nolan zamislio, iako sam se našao u samo jednom od tri grada kontinentalne Evrope koja poseduje ovakav bioskop. Karte su, barem u Pragu, rasprodate nedeljama unapred i nikakvo moljakanje, potraga za preprodavcima ili pokušaji traganja za novinarskim privilegijama neće vam doneti mesto u jednoj od krcatih sala koje se, čini se, nikada i ne prazne. Ali i bez IMAX tehnologije, film izgleda veličanstveno. Scena za scenom, nižu se nezamislivo grandiozni prizori koje je mozgu teško uopšte i da pojmi, a kamoli da shvati veličinu i trud onoga pred njime. Pećine, zidine, ostrva i beskrajno more svi odreda izgledaju toliko živo i očaravajuće da bi i samo prizori ovoga iznova i iznova bili vredni izdvajanja vašeg vremena.
Potom, činjenica da CGI tehnike gotovo uopšte i da nema, već da je sve pravljeno znači toliko mnogo. Dakle umesto nekog tehnološki generisanog čuda, mi gledamo čoveka u ogromnom odelu kiklopa Polifema što ga čini dodatno strašnim, ili Lestrigoni koji su strašniji zbog ljudi „ispod“ njih.
Meni se sviđa Odisej Meta Dejmona – iako to nije Odisej kojim sam ja bio očaran kao klinac. Nije beskonačno ohol i mudar, već je uz sve to i čovek koji svoji postupke promišlja, koji ima savest, i koji krivi sebe za smrt hiljada ljudi – kao što i treba. Sviđa mi se što je tmuran, sviđa mi se što je svestan promena kroz koje je morao da prođe da bi došao kući, sviđa mi se što je prepun mana, što greši, što ljudi zbog njega umiru, ali pre svega što je svestan svega toga i prihvata to. U ovakvim delima, uvek postoji opasnost od priklanjanja bogovima, deus ex machina je laka tehnika i Odisej je mogao biti savršen lik koji se u nevolji nađe, recimo, isključivo zbog dugogodišnjeg raskola sa Posejdonom – ali ne, on je stvaran lik i nekada je baš odvratan, a nekada i sasvim dobar.
Odisej je meni, inače, takav kakav jeste u originalnom mitu, isto bio baš po volji. Bio je veličanstveniji od svih drugih junaka, nije bio polubog nego običan čovek, sklon greškama, ali uvek na kraju pobednik, pre svega zbog svoje dovitljivosti. A sa tim je mnogo lakše saosećati nego sa Herkulovom beskonačnom snagom, ili sa Ahilejevom neranjivošću. Tom Holand kao Telemah je baš klinac na najbolji mogući način, čistog srca i pravih namera, ali i nezreo, željan slave i izgubljen. En Hatavej je bila vrhunska kao Penelopa, Roberta Patinsona mrzite od prve do poslednje sekunde filma i sve u svemu, nemam nijednu veliku zamerku na glumce, pa čak ni na Travisa Skota koji je iz nepoznatog razloga tu. Nolan je od Homera uzeo svakako ono najvažnije i ni tu ne mogu mnogo zameriti, pa mi je i odabir prikazanog, iako na trenutke bolan zbog štrebera u mojoj mladosti koji bi ubio da vidi kako se Odisej predstavlja kao „Niko“ i kako napija kiklopa i vezuje se za stomak ovce.
Osim što možda mislim da bi bilo lepo, pošteno i dramatično da smo dobili malo više Hada, i još važnije, malo više bogova. Oni su, u mitologiji barem, gotovo svakodnevne figure, i prava je šteta što nismo videli ljutitog Posejdona, Zevsa koji se smilovao na Odiseja ili barem Hada, makar na trenutak. Ali meni to, eto, smeta tek toliko da se blago požalim posle filma ali ne i da mi zbilja pokvari utisak. Muzika u filmu je isto odlična, svaki put se lepo uklapa, i igranje sa zvukom je očekivano, standardno i zato je i dobro. A za direktora fotografije je već jasno da imam samo reči hvale, i to velike hvale.
Ali zašto se onda toliko ljudi žali na društvenim mrežama? I tu da budemo transparentni, ima razloga. Odisej stvarno u jednom trenutku nosi nešto što ozbiljno liči na neki novi model patika, Penelopa stvarno u jednom trenutku kaže da se bliži kraj bronzanog doba – dok u njemu živi, i dijalog na trenutke stvarno jeste više nalik našem veku nego antičkoj Grčkoj.
Jelena Trojanska je stvarno Afroamerikanka, kao i njena sestra Klitemnestra, koja ubija Agamemnona, a on, vođa velike grčke vojske, stvarno nosi oklop koji nema veze sa antikom i više priliči Betmenu nego njemu.
Ali znate šta – koga briga?!?
Agamemnon izgleda neverovatno – toliko da je svaka njegova pojava zastrašujuća. I ja mislim da bi bilo bolje da je Jelena od Troje više nalik svom književnom pandanu, ali ne mislim da to uništava film, a jasno vam je i da mi je film toliko glomazan i veličanstven da me sitnice poput patika ili „kraja bronzanog doba“ tek na momenat izbaci iz osećaja grandioznosti koji živim. Sve u svemu, Nolan je što se mene tiče, stvorio svoj magnum opus. Kreirao je delo koje će stajati dugo posle njega, i koje će, verujem, ostati kao jedno od simbola ovog doba koje je, ako je verovati Kristoferu, na svom kraju. Ali ne treba se bojati dolaska novog doba, ono je nekad upravo ono što nam je trebalo. Pa tako i ja, koji Nolanov rad, osim Betmen trilogije, nisam nešto mnogo cenio ostajem sada zahvalan njegovoj posvećenosti, i ugledu koji uživa u Holivudu. Zahvaljujući tome, dobili smo film koji može ponosno da bude poslednji izdanak doba u kom smo živeli, i na njega bismo tada mogli biti ponosni.
Autor: Božidar Milovac