Razglednica, jezero Komo – i nedosanjani snovi svih nas unesrećnih naroda

foto: Canva

Mora čovek nekad i da odustane.

Da prihvati sudbonosno da, ili ne, ili prosto nesuradljivost sudbine u važnim i nevažnim trenucima.

Ja sam se tako, možda znajući ovo – a možda i ne, naglo i veselo prihvatio sudbonosne poruke koju sam ja tako rastumačio, kada mi je po ranojutarnjem sletanju na milanski aerodrom prva pesma, sama od sebe, na slušalicama bila i krenula Bandiera Rossa KUD Idijota.

Veselo sam se probijao kroz jutarnje zrake severa Italije koji su se slamali i upadali kroz prozore, preskakao ljude, gotovo panično vičući pesmu u sebi o hrabrosti predaka, dok sam pokušavao da što brže prođem sve kontrole, samo kako bih te zrake osetio i direktno na sebi, a ne kroz staklo užasno skupog i sasvim neprirodnog zdanja Milano Malpensa.

Pesma se završila, ja sam shvatio da sam umoran pa sam za to jutarnje Sunce izdvojio tek trenutak sreće, pre nego je postalo samo nelagoda u pokušaju skupljanja još kog sata sna u vožnji do Kadenabije, jednog od brojnih malih mesta na jezeru Komo.

A kad sam se probudio, lica priljubljenog na prozor, video sam – i osetio – ono detinje zadovoljstvo kada ugledate more u nekoj neodređenoj daljini, i tako znate da ste stigli, ma koliko još sati vožnje ostalo. 

Video sam, opet, nekakvo more.

Video sam beskrajno plavetnilo, sa usnulim brodovima koji na njemu plutaju.

Video sam ljude koji jedni drugima dižu ruke na pešačkim prelazima, ne u znak zahvalnosti vozaču koji im staje, nego u znak prepoznavanja komšije i starog prijatelja.

Video sam usamljene i uparene putnike kroz život, koji su taj život sasvim usporili, dovoljno da se ogledaju u svemu što vide, i da se svako ko prođe kraj njih ogleda u njima, poput njihovog veličanstvenog jezera koje ih okružuje.

Tada sam se setio mog jutarnjeg ushićenja, i priznajem, malo se prekorio zbog njega. 

KUD Idijoti bili su potpuno pogrešno shvatanje sveta u koji sam došao. Sudbina, ili samo algoritam Spotifaja želeo je da mi ugradi jednu od malog milijuna slika Italije koje sam imao, kao jedinu – zemlju ponosne, neugasle partizanske borbe, koja i danas opstaje u ovom trulom svetu.

Ta slika bila bi jednako pogrešna, kao i ona koju sam samom sebi mogao izgraditi na aerodromu, zbog bezbroj modnih reklama koje bodu oči tamo, a koja bi isto bila neka, stvarna Italija, ali ne ova u kojoj sam se našao.

Kao i neka romantična slika kakvu je Verona mogla tvoriti, historijska kakvu bi nudili Venecija ili Rim, narodska iz Napulja, netaknuta sa Sicilije ili bezbroj drugih portreta koje Italija slika sama o sebi.

Nijedna od tih ne bi mogla biti kadenabijska pak, koju sam tako olako ignorisao verujući da bi neposredna blizina velikog i sveobuhvatnog Milana morala i sva ova mesta odrediti.

Kadenabija je seoce, usporeno i tromo, skrovito i iskreno, turističko koliko i narodno, i istorijsko koliko i suvremeno.

Razmišljajući o tome što o njemu želim reći, vrtele su se kojekakve pesme, i nekako zastadoh na Štulićevoj Život običnog tempa.

Bilo je to toliko prigodno da bolje nisam smeo tražiti.

Kadenabija, i svako mesto oko jezera Komo, tog nezamislivo dovitljivog, čudesnog i impozantnog čeda prirode, bilo je odraz jednog života običnog tempa.

Ali u njemu sam video i osamnaesto-karatno razočaranje.

Video sam u toj Kadenabiji, i osetio, tako silovitu ljubomoru.

Osetio sam se u Italiji kao građanin nekadašnje Jugoslavije u Trstu. Dolazim u neke tako bliske krajeve, iz dobre i ugodne pozicije, a opet se osećam inferiorno – nekada bi to bilo pred šarenilom i bezbrojnošću izloga pred očima, a danas je to zbog lagodnog života koji ljudi ovde žive, a koji je nezamisliv za bilo kog građanina moje, alijas naše nesuđene republike.

Imaju i oni, ne sumnjam, svoje brojne probleme. Imaju i oni svoje sledeće fašiste pre nego su i rekli piksla sa kojima se, verujem, bore kako znaju i umeju.

Ali njihov je život, na ovom bogatom, nedodirljivom severu zemlje toliko daleko od našeg da bih, da nisam osećao zadovoljstvo mojom lagodnošću i prisajedinošću tamo, i neskrivenu ljubomoru za sreću koju im je sudbina, ili koji god bogovi postoje, udelila, zasigurno osećao neprikrivrenu i neizdrživu mržnju prema nepravednosti koju živimo.

Sudbina, ili šta god drugo da postoji, poigrala se sa mnom sa pesmom, tako prikrivreno i podlo, da bih posle morao da preispitujem pogrešnost tog izbora, i da uz Azru dođem do spoznaje da bi možda bilo lepše i lakše da sam samo uobličio vascelu zemlju u jedan od onih portreta koji o njoj već imam.

Ali eto, nisam, morao sam da tražim šta Kadenabiju razlikuje dovoljno da bih ju i zavolio dovoljno.

Ima tu i neka sudbonosna lekcija i o životu isto, i da sam hrabriji ili samouvereniji, možda bih ju izneo, ali tome se ne osećam kadro skroz.

Samo lično eto, dugo sam se mislio kako je sve što želim život običnog tempa, barem na tren. Taj sam tempo pokušavao stvarati i u mom Novom Sadu, i u svim drugim gradovima gde sam bio, a posebno onima koji važe za sporije od drugih.

Stvarao sam ga i nespretno održavao i u vezama, i na poslovima, studijama, sa prijateljima, svuda sam samo želio usporiti vreme dovoljno da ga osetim više od prolaznosti, makar mi donio i samo razočaranje.

Ali nikada to nisam zapravo mogao, a da li sam hteo – priznajem, ne znam.

Ceo moj život se, šta god bih mu ja radio, i koliko god se bezobrazno i nedokazno trudio i tvrdoglavio, ceo moj neizgrađeni život se dakle, tresao kao pokvareni taksi iznova i iznova.

Mnogo puta sam ja bio kriv za to, ali nekad je bilo lakše i barem deo krivice prepisati sudbini - što sam rođen u unesrećenoj Bosni koja nikada nije prestala da pati, i što sam odrastao u unesrećenoj Srbiji koja nikad nije naučila da živi sama sa sobom, i što je ceo moj život mogao biti toliko drukčiji i blaži u milijun drugih univerzuma, a nisam mogao da dobijem nijedan od njih.

I terao sam se milijun puta, da odustanem od samosažaljenja i svih drugih neminovnosti života unesrećenog zapadnobalkanskog sveta, da prihvatim sudbonosnu odluku o našoj nesreći, i da tu stvorim šta već mogu.

Često bih to i uspeo, i tvorio život kakvim već mogu dajući svemu važnom u njemu jedan ogroman, kraljevski dio, da ga upotpuni koliko već može.

Ali kada vidim neizbežnu lagodnost i sreću na obali jezera Komo, kako da i tad ne odustanem?

Čime su ovi ljudi zaslužili celuživotnu blagodet za koje bi ljudi od Vardara pa do Triglava, na svim verzijama ovih toponima, i na svakom drugom kontinentu - stradali generacijama?

I kako su ti naši ljudi, u jednom, jedinom istorijskom prozoru koji su imali da se zagledaju ka sreći, uspeli da i njega razruše, jesu li toliko žudeli za ovom nedostižnom lagodnošću koju su najčešće, siguran sam, videli u Trstu, da ih je sasvim slamala pomisao da nikada neće biti tu?

Generacijama su svi oni krali zadnje trzaje sna, samo da bi ih ujutro uvek dočekivalo bezbrojno-karatno razočarenje, pa kako i ne bi odustali, svi odreda od njih. 

Prava je sreća, stoga, što još postoje naši ljudi, i izgleda čitave naše generacije, koje na to sudbinsko opredeljeno razočarenje još nisu pristali, i još nisu odustali, a nadam se da nikad i neće – da i mi nekada budemo lagodni.