foto:pixabay/BOŠ
Tu sam za tebe. Bitno je da se osećaš dobro. Razgovor leči. Uvek sam tu ukoliko poželiš da pričamo o tome. Koliko puta si neku od ovih rečenica izgovorio/la bliskoj, dragoj osobi, a koliko puta sebi? U trenucima kada se neko nama blizak ne oseća dobro, uložićemo sve napore da budemo podrška i podstrek. Želećemo da osoba oseti da smo tu, da razumemo, čujemo, vidimo i osećamo. Da smo oslonac i ruke raširene za zagrljaj. Glava na ramenu i podeljeni trenuci tišine koji leče. Važno je biti tu za nekog. Još važnije, biti tu za sebe i naučiti da prepoznaš šta ti je potrebno i u kom trenutku. Da se oslušneš s vremena na vreme i podsetiš da je istinski važno da budemo nežni prema sebi.
Pre nekoliko dana, besciljno skrolujući po društvenim mrežama, naletela sam na fotografiju na kojoj je pisalo: you can not pour from an empty cup. Mahinalno sam preletela preko objave gunđajući o talasu lažnog pozitivizma koji nas neumorno preplavljuje. Svi moramo biti srećni, ko zna zašto je to dobro, jedna vrata se zatvore da bi se druga otvorila i ostale instant „mudrosti“. Prevrnula sam očima i nastavila dalje. Ipak, gorepomenuti natpis mi se neobjašnjivo zadržao u mislima. Par sekundi kasnije, tačno je, pomislila sam. Koliko god banalno zvučalo, zaista ne možeš sipati nešto nekome ukoliko ti je čaša prazna. Jednostavnost ove rečenice i njene poruke pokrenula je lavinu misli. Počela sam da se prisećam svih onih situacija u kojima sam bliskim ljudima govorila o tome koliko je važno da idu na psihoterapiju, da razgovorom dolaze do rešenja, da ne pretpostavljaju već pitaju onda kada im nešto smeta ili ne leži. Razmišljala sam o svim onim situacijama kada sam izgovarala rečenice poput: važno mi je kako se osećaš, hajde da vidimo šta možemo da uradimo, ne brini, rešićemo ovo i pomislila kako bi bilo dobro da sam sebi češće izgovarala te rečenice. Ponekad, prijatelji koliko god bili tu za nas, jednostavno nisu kadri da posavetuju ili usmere. Takođe, sigurna sam da ste, kao i ja, nemali broj puta pomislili: da, sad joj/mu baš treba da sluša moje probleme, pored svega što se dešava. I baš zato, psihoterapeut/kinja je osoba koja će uvek imati kapaciteta da čuje i razume.
Jedna prijateljica mi je stalno govorila da razgovor leči. Bila sam vrlo sumnjičava prema toj izjavi, ali vremenom se pokazalo da je bila apsolutno u pravu. Razume se, nikome nije prijatno da pred nepoznatom osobom iznosi najdublje i najteže misli i osećanja. Da se otkrije i prikaže bez bilo kakvih ulepšavanja, bude to što jeste – sirov, nesavršen, prisutan. Razgovori sa psihoterepeutom/kinjom leče. Leče one delove bića za koje nismo ni znali da su povređeni, oštećeni, okrnjeni. Leči rane koje teško zarastaju i miluje sva mesta koja bole. Psihoterapija je proces. Nije uvek prijatan, nežan ili sladak. Često je bolan, zbunjujući i nepredvidiv. Ali leči. I uči. Uči da nije sve onako kako nam deluje da jeste. Uči nas da razumemo, prihvatamo, postavljamo granice, skidamo slojeve i odbacujemo sve što nam ne prija. Kroz razgovor sa psihoterapeutom/kinjom rastemo i saznajemo nove stvari o sebi, koliko god ovo izlizano zvučalo. Neki bi rekli da kroz taj proces postajemo egoistični, a ja bih ipak rekla da učimo da vrednujemo sebe i cenimo ono što mislimo, osećamo i želimo. Ponekad će seansa otvoriti milion pitanja, a nekada će poslužiti da sve ono po mislima razbacano, uhvatimo i posložimo u jasne sisteme i razmaknemo tešku zavesu misli. Različitim mehanizmima, razumevanjem stresnih situacija i učenjem kako da se sa njima nosimo, postepeno gradimo sebe baš onako kako želimo i kako nam je potrebno. Zato, budi hrabar/hrabra da budeš nežna ili nežan, prema sebi. A onda i prema drugima.
Dok završavam tekst, padaju mi na pamet stihovi jedne poznate pesme i deluje mi sasvim prigodno da ih mrvicu izmenim i kažem: meni seansa, meni renesansa.
I zaista jeste tako.
Autorka: Miljana Jovanović