foto: Nevena Branković/BOŠ
Ljubavne helanke, kožne čizme do kolena, harizma do vrhova ušiju, topla kapica da se harizma ne smrzne, rukavice koje mjauču, a preko svega toga vizantijsko plavo. I taman kada ti se oko navikne na sve te slojeve i kada pomisliš da ne postoji više nijedan koji je ostao neprimećen, ona sve to zbaci sa sebe i napravi pozu – pozu osećanja. Tako Nadja Stevanović svoju umetnost nosi celim telom, spolja i iznutra, tako postaje model sopstvenih kreacija i svaki ,,učkur’’ svoje ideje.
Imala sam priliku da se uverim da si ti jedna autentična osoba, glasno primećena u svojoj pojavi. Da li misliš da je tvoj kreatorski poziv istančao tebe ili si ti uticala na njega?
Za mene, moja umetnost i ja smo jedinstvo. Upotpunjujemo se. Umetnost je za mene sve što radim, tako da ne bih umela da odvojim sebe kao osobu od tog kreatorskog poziva. Otkako znam za sebe, želela sam da se bavim kreativnim poslom kao sto je modni dizajn, tako da smo definitivno taj kreativni poziv i ja tokom godina uzajamno uticali jedno na drugo.
Kažeš da imaš toliko ideja u glavi da ne možeš da stigneš da ih realizuješ. Odakle crpiš taj nepresušni izvor inspiracije?
Taj nepresušni izvor inspiracije je nešto što pronalazim u svakodnevnom životu. Emotivna sam osoba, pa sve vidim kroz taj filter emocija. Nekada je malo naporno, ali mi stvara stalnu inspiraciju. Atmosfera nekog mesta, ljudi, zvukovi, miris u vazduhu, pesma koja mi je u glavi…
19. aprila, ove godine, otvorena je tvoja prva samostalna izložba u okviru projekta ,,Umetnikov otisak’’. Bilo je magično prisustvovati i videti toliki broj ljudi koji su se okupili na jednom mestu kako bi te sagledali kroz tvoju umetnost. Koliko je teško napraviti samostalnu izložbu? Kakve utiske ti nosiš sa otvaranja?
Moram reći da sam oduševljena otvaranjem i zahvalna svima koji su došli i podržali me. Jeste bilo zaista magično, neopisiv osećaj! Mnogi ljudi koji su prisustvovali, pohvalili su mali program koji smo napravili na samom početku otvaranja, tako da mi je još više drago što je i drugima bilo izuzetno lepo.
Za mene lično nije bilo teško napraviti i odabrati dovoljno radova za izložbu, jer imam pregršt radova i na temu modnog dizajna (kojoj je odgovarao ovaj tip izložbe), ali i slikarskih radova i multimedijalnih radova. Pored toga, novi se uvek stvaraju.
Moram da se zahvalim projektu Umetnikov otisak i njegovoj kreatorki Ani Marinović na pruženoj šansi, jer je u današnjem okruženju veoma neobično da se sa poverenjem priđe mladom neafirmisanom umetniku, omogući mu se prostor i dopusti mu se sloboda javnog umetničkog izražavanja u njemu.
Najveću pažnju mi je privukao tvoj rad Poza osećanja. Sam naziv ujedinjuje spoljašnjost i unutrašnjost, telesnost i spiritualnost. Da li postoji neka interesantna priča o nastanku i samoj realizaciji ovog rada? Jesu li osećanja zaista samo poza?
To je, sa ove izložbe, moja omiljena serija radova. Oni opisuju moje razmišljanje i osećanja. Jedan od tih radova sam nazvala „The struggle of being an artist and a model", gde opisujem u isto vreme veliku ljubav prema stvarima koje se dešavaju, ali i neku vrstu patnje. Veoma je teško mladim umetnicima da budu primećeni, a najteže je to što smo toliko vođeni našom umetnošću da nekada zaboravimo da se posvetimo i drugim stvarima. Zato je za mene prava umetnost ona kroz koju mogu da živim, a ne da je doživljavam kao posao ili hobi. Isti takav rad, sa dodatim crvenim kanapom oko tela figure, pokazuje taj unutrašnji osećaj nemogućnosti da se u potpunosti bavim onim čime želim. Naravno, svako se može saosetiti na drugačiji način sa ovim radovima, jer svi imamo različite vrste konflikata sami sa sobom. Ipak, ovi radovi su veoma lični i meni veoma bliski. Moje krajnje osećanje prema ovim radovima je lepo. Kad ih gledam osećam se ponosno, a ne kao da sam u bilo kakvom sukobu, tako da bi možda neko rekao da su i kontradiktorni. No, ja ih ipak ne doživljavam tako. Kada uspemo sa ostvarenjem onoga što želimo da izrazimo, još smo ponosniji na sebe – saznanjem koliko je teško bilo doći do toga.
A same poze, tj. različite situacije u kojima se figurice nalaze na radovima, metafore su svih nas dok prolazimo kroz razne dobre ili loše situacije.
Govoreći konkretno o tvojim radovima, možeš li izdvojiti jedan koji ti je posebno drag, onaj koji je nastao pod nekim posebnijim okolnostima?
Najdraži radovi su mi, dakle, serija Poza osećanja. Posle detaljnih objašnjenja značenja ovih radova, mogu reći da su mi interesantni i inovativni i zbog tehnike – fotografisala sam različite materijale, zatim sam na telefonu prstom nacrtala figurice i njihove senke, iz glave, i onda sam ih odštampala opet na materijalu. Tako da su na neki način 3D u 2D, pa se vraća u 3D.
Pored ove serije, omiljena su mi i tri rada koja su i realizovana u haljine. Radovi su urađeni pikasovski, veoma su živopisni i uvek kad ih pogledam imam istu melodiju u glavi – istu koju sam slušala tokom realizacije i fotoshooting-a haljina sa radova.
Prošle godine bila si finalistkinja revije We Together mladih dizajnera na 49. Belgrade Fashion Week-u. Kakav je osećaj biti deo ovako važne manifestacije? U kom pravcu su išla tvoja očekivanja i da li su se ona obistinila?
Bilo je magično. Ljudi su bili divni, svi smo zajedno u bekstejdžu proveli oko deset sati – spremali odeću i manekene/ke, pomagali jedni drugima. Zaista nezaboravno iskustvo! Jedva čekam da opet učestvujem na Fashion Week-u, a želja mi je, naravno, i da imam samostalnu reviju. Osećaj kada neko nosi odeću koju ste vi napravili, i to na najvećoj modnoj sceni, je zaista van ovog sveta.
Tvoj talenat nije prošao neopaženo – bila si učesnica brojnih izložbi i kostimografkinja određenih pozorišnih komada i filmskih ostvarenja. Kako svoju umetnost i sebe vidiš u budućnosti?
Moja umetnost i ja smo krenule da se spajamo sve više i više u poslednjih par godina. Znam da ću napredovati još, kao i da ću biti još primećenija. Verujem da ću moći da se u potpunosti okrenem i prepustim umetnosti.
Razgovor vodila: Nevena Branković
