Neka pada, neka

Foto: Boš

Dan uoči najvećeg zakupa istoriji Srbije, dan ispresecan pljuskovima i išetan litijskim rutama, srećem se s komšijom, starijim gospodinom u liftu. Ja, prilično lagano odeven, skoknuo u šorcu do prodavnice, koja je preko puta zgrade, a on spreman za stogodišnju kišu. Otvaram mu vrata od lifta, a on će meni - Lepo ste spremni za kišu. Isprva zbunjen što mi persira, lica razvučenog u osmeh objašnjavam razloge svoje skromne odevenosti, a komšija uzvraća svojim – Ovo mi je treća kiša danas.

Pritisnuvši taster svog sprata, okreće se ponovo ka meni i ničim izazvano i poluironično izgovara – Ovo mora da je zbog litija, žao mi popova. Blago zbunjen uzvraćam simpatije za sveštenstvo i puštam komšiju da nastavi - Samo da sutra ne padne... ili da padne, šta misliš. Sad već zatečen komšijinim igrarijama i nehotičnim humorom, ali umiren jer se komšija prebacio na „ti“, odgovaram – Neka padne, neka. Zaustavio se lift na njegovom spratu, bogzna kako se ispozdravljamo, ispoželjavamo najbolje i raziđemo moj neznani, stariji i, od tog trenutka, omiljeni komšija.

Dok dobuje kiša

Sutradan, meni se ostvarila želja. Padala je i padala, u talasima i pljuskovima. Zalila je sve autobuse, svih autoprevoznika ove zemlje, sve već nesrećno zalivene ćoškove Beograda i sve rute kojima su dovezeni ljudi morali proći ne bi li stigli na zakup.

Pratio sam dešavanja zakupa, bio je dosadnjikav program. Saglasni? Malo govorancije, malo kiše. Gotovo svaki govor se kretao od nežnih, ujedinjujućih reči, žala za nedavnim tragedijama, a onda je naglo prelazio na težu, žustriju retoriku i već viđeno, već odslušano. A čak i ta retorika nije mogla da okupljene podstakne da tapšu, (dobrim delom ih je i držanje kišobrana omelo), podstakne da kliču, podstakne da puste glas. Tolika je tišina bila da su se osim dobovanja kiše mogli jasno čuti povici „vojnika pravde“ Sime Spasića, koji se malo držao za svoj transparent, malo za ogradu, čiji hvat je delio sa predstavnicima Srpske liste.

Zbog neinspirativnosti i očigledne dosade, a posle smirivanje kiše i poslednjih predsednikovih reči, okupljeni su krenuli ka svojim prevoznicima ostavivši posao komunalnoj službi koja je odmah izašla na ulice i plato ispred Narodne Skupštine učinila ponovo pogodnim mestom za pogled na jednu od najlepših građevina Beograda.

Novi plan, drugi dan

Dvadeset četiri sata unapred, ili što bi mi mladi rekli fastforvard, isti plato, drugi ljudi. Jakih pljuskova nije bilo, međutim kiša je bila konstantna. Razapetih kišobrana, naoružani pištaljkama, transparentima i cvećem, građani i građanke su se okupljali za još jedan protest protiv nasilja.

Bio sam tamo, kao i u prethodna tri navrata. Zurio u sve te lepe crte lica, zurio u nadi da ću videti nekog, sebi ili svima, poznatog, ne bih li prozborio reč, razmenio mišljenje ili značajno potvrđivanje glavom.

Prva pomisao  – ljude nije kiša odvratila. Gledajući dalje, čekajući da se, na znatno skromnijoj bini i sa znatno skromnijim razglasom nego veče pre, obraćanje okupljenima završi, primetio sam većinski mlada, nasmejana lica, lica koja kao da su govorila „sram vas bilo za ono maltretiranje naroda juče“.

Nakon par mahanja i razmenjenih reči sa uočenim poznanicima, uz „Vostani Serbije“ krenula je i šetnja, Bulevarom Kralja Aleksandra, do Pravnog fakulteta, zatim spust Beogradskom do Ilije Garašanina i njom do Takovske, odnosno zgrade Radio-televizije Srbije.

Kišobrani svih boja, pokrivali su temena odlučnih ljudi, ljudi koji su znali zašto su tu. Kolona je dugo i sporo gazila asfaltom, šinama, trotoarom. To je dalo vremena da se spontani krici poput „Vučiću, odlazi“ ili „Ostavke, ostavke“ pretvore u združeno, glasno uzvikivanje, podržano pištaljkama kojima je odzvanjao prvo Bulevar, a onda i ostale tri ulice. Druga pomisao – atmosfera je dobra.

Skrenuvši levo u Beogradsku, a zatim ponovo levo u Ilije Garašanina, stvorila se velika gužva, velika koncentracija ljudi u uskoj ulici. Brojne usputne trafike je okupirao red žednih i umornih, ali je Palilulska pijaca bila jedina dovoljno velika da sve one koji nisu uspeli da se okrepe na trafici to urade u nekoj od prodajnih mesta unutar nje. Gledajući kako ljudi nastavljaju ka Takovskoj i Aberdarevoj, stvarajući obruč oko RTS-a, okupljeni su se zalivali vodom i okrepljivali čokoladicama, te glasno razmišljali šta sad. Treća pomisao – stvarno, šta sad?

Ništa, pravo do Takovske, pa levo ka RTS-u, koji je pojedine inspirisao da kliču protiv Srećnih ljudi i Porodičnog blaga, uz traženje uključenja sa „Hoćemo uživo, hoćemo uživo“. Mokri, smrznuti psi su na kraju šetnje završili u rukama svojih vlasnika dok su mame s decom predavale odgovornost nošenja kengura tatama i tako izbijali nazad na plato ispred Skupštine.

Pravljenjem punog kruga ukazala se slika dana. Osvetljena Skupština i protesna ograda ispred nje, koja je umesto naružena rukama Sime, bila okićena cvećem koje su učesnici i učesnice protesta doneli sa sobom. Ostavljanje cveta bio je svojevrsan kraj rituala, kružne putanje nakon koje su se posetioci i posetiteljke razilazili ostavljajući plato nebitnoj, opskurnoj govoranciji, kojoj je slabo ko pridavao pažnju.

Autorka fotografije: Tijana Bugarski

Šta sad?

Sve je bilo jasno osim odgovora na pitanje šta sada. Možda je ono i ključno, osim što je i poslednje u nizu. Recimo da postoje tri važne stvari. Prva, ljudi su odlučni. Nema faktora koji će ih ometi da iskažu svoj stav. Drugo, istrajni su, dakle stalo im je, svake sedmice se okupljaj puni pažnje, empatije i brige za drugog. Ostalo je samo da neko uspe da kanališe sve to i pretvorili u alatku za promenu, a to je ono treće. To bi po svoj prilici trebalo da bude lider, liderka, odnosno politička organizacija jedne ili više političkih opcija, ali organizacija, koja neminovno mora stati na čelo kolone kako bi sprečila razvodnjavanje energije, kvarenje atmosfere, a kako se stavovi izrečeni na ulici ne bi zadržali za nedeljne ručkove i slavske besciljne rasprave. Ovaj skup ima dva od tri, pomislio sam.

Vidno raspoložen, zadovoljan doživljenim, zadovoljan odgovorenim na zakup Beograda samo 24 sata pre ovog, otišao sam pravac kuće razmišljajući o mom omiljenom komši. Ne znam da li mu je ova kiša bila danas prva, druga, treća ili je nije doživeo uopšte, ali se nadam da je bio tu, sa nama, sa mnom. Siguran sam da ako je bio, da se potpuno suv vratio kući, jer tu kišnu opremu nemaju ni kamperi, da je upalio televizor i sa osmehom na licu pomislio – Neka pada, neka.

Zašto je sve ovo važno?

Mnogim mladim ljudima je ovaj protest prvi u životu. Prvi verovatno zato što su razloge za iskazivanje stava na ulicama osetili jače nego ikad – normalizovano nasilje, militantna retorika i sistemska nebriga za mlade imale su svoje najtragičnije posledice, nasilan gubitak mladih života.

Osetivši se uplašenim, te besnim mladi ljudi su izašli na ulice i nalaze se prvi među jednakima u dugačkoj koloni nezadovoljstva. Na poslednjem skupu protiv nasilja, studenti su predvodili kolonu i glasno poručivali „Studenti ne ćute“. Zato ukoliko niste na ulicama sada je trenutak da se priključite svojim vršnjacima, iskažete nezadovoljstvo i upoznate sa legitimnom alatkom za izražavanje nezadovoljstva – protest – mirno, dostojanstveno i bez nasilja, a oni nešto stariji će biti tu da vam pruže podršku jer vi ste snaga, vi ste motor.

Mladi ne ćute!

Autor: Branislav Cvetković

Tekst predstavlja lični stav autora.