foto: Natalija Erdeljanović/BOŠ
Postoje ti neki nežni mornari. Oni mirno plove svojim morem, meki kao hleb, otkrivajući svoje ljudske istinice u tišini. Sa jednim takvim imali smo čast da pričamo o Sreći (ali i o radosti, zabludi, umetnosti) i drugim brigama. Povodom nove pesme Sve će biti dobro, ljubičice i najavljenog petog albuma Kolje i Grobovlasnika, za naš portal govorio je Nikola Pejaković Kolja.
Za početak, šta Vas raduje ovih dana?
Slabo šta me raduje, osim Boga i moje dece. Hristove reči me uvek smire, a onda sam radostan što sam miran i dah nade mi se opet uvuče ispod krila. Deca me iskreno raduju i kad samo na trenutak pomislim na njih. Oni su moja ljubav i moja sreća.
Prošlo je skoro pet godina od Četiri prsta, bogatog i sadržajnog albuma. Između ostalog, interesanta je ta neka vrsta muzičkog omaža Zmajevoj poeziji, ta muzička oblikovanja romantičarske poezije u Vašem izvođenju. Koliko poezija utiče na Vas kao autora? Hoće li Sreća i druge brige iznedriti neke nove prepeve?
Ne čitam poeziju koliko bih hteo, u stvari, u poslednje vreme slabo šta čitam, pokušavam da se saberem. Pesnici i monasi su so zemlji, bez njih bi bilo gotovo neizdrživo živeti. Sreća i druge brige su zanimljiv album, čudan i drugačiji, a opet naš, jasnog ritam i bluz usmerenja.
Mika Antić je rekao : Prodaj šta imaš i kupi vreću. Natrpaj u nju svu svoju sreću. Kada govorimo o nazivu najnovijeg albuma – Sreća i druge brige, zašto sreća u istoj vreći sa brigama? Kakva je to ,,pandorina kutija’’?
Kad sam ga konačno čuo kompletnog, počeo sam da se gubim negde na drugoj pesmi i nisam mogao emotivno da se saberem do kraja. Vrlo je nemiran i težak period iza nas svih, i sva ta tuga se nabila u ove pesme. Čovek mora i treba da bude radostan, ali radosna tuga je maksimum koji normalan čovek danas može da ponudi. Danas ili bilo kad.
Vaše pesme su često lične i lucidne. Čini se kao da uvek želite da ispričate neku priču. U Ljubičici je stala vremenska instanca od čak četres dugih godina, kao da ste njome obuhvatili sve ono pređašnje. Ko je zapravo Vaša ljubičica?
Ljubičica je moja kćerka Vera. Vera i Teodor su sve ono što želim i znam. Hvala Bogu što mi je dao takvu decu. Moja poruka mladima, naročito mladim Srbima, nađite nekog i izrodite decu, bićete srećni. Drugačije nećete.
Kolja i Grobovlasnici nikada ne beže od autoironije i visprenih metafora. Kakav je osećaj biti opet visok, crn i mlad?
Kao i nekad, zabluda ima istu zavodljivost, ali je ostala zabluda.
Dok sa nestrpljenjem očekujemo izlazak novog albuma, postoji li numera koja Vam je posebno draga, ona koju jedva čekate da odsvirate publici?
Ima jedna pesma koju već desetak godina nismo uspeli da završimo. Verovali smo u nju, ali meni se nikako nije otvarala do kraja. Imao sam jedan deo i dalje nisam mogao ni takta, godinama tako... Sad smo uspeli da je završimo, i ta pesma, I kad hodam, biće objavljena na ovom albumu. Nadam se da će jednom biti deo naše set liste.
Jednom prilikom ste rekli: ...ne klečati pred štafelajima, knjigama, klavirima, jer to je budalasto i naivno, da ne kažem – kretenski, kao i sam egoizam. Kako, po Vašem mišljenju, treba izgledati odnos prema umetnosti? Kako uspostavljate i negujete taj odnos?
Umetnost je jednostavna i duboka. Treba je voleti, ali ne i verovati u nju kao u neko božanstvo. Poštovati je, ali ne tražiti od nje veliku istinu, jer Istina je uvek i samo - u Hristu, Bogu našem. Umetnost je umeti; umeti reći, pokazati, izvajati, otpevati, naslikati - neku našu istinu. I ta istinica, naša, ljudska, nije božanska. Ona je samo naša, data i ostvarena darom od Boga. I zato - ne mešajte umetnost i duhovnost. Budite skromni, deco, budite skromni i otvoreni. Umetnost će onda pokucati na vaša vrata.
Razgovor vodila: Nevena Branković