foto: Nevena Branković/BOŠ
Stvarajući svet, Bog je trećeg dana bio jako produktivan, te je stvorio kopno i mnogo različitih vrsta plodova. Čini se da, ulaskom na prostor Arsenala, odjednom taj prostor postaje jedino kopno za koje želiš da znaš, na kojem su, trećeg dana, nikli svi oni raznovrsni plodovi u obliku istih takvih muzičkih pravaca – od igle do lokomotive. Kao kada stojiš ispred kioska, a ispred tebe vašar različitosti, pa bi istovremeno da žvaćeš žvaku, ližeš lizalicu i jedeš čokoladicu. Jedni problem te fenomenalne treće večeri je bio opredeliti se.
Jezgro Srbije je 30. juna bilo najvrelije do sada. Ljudi su kao muve bez glave trčali od jedne do druge bine, jer su hteli da budu u isto vreme na dva različita nastupa. U jednom trenutku se samo nađeš negde između i ne znaš kuda bi pre. Kenedi je rekao najbolje: Samo bit konačne odluke ostaje nedokučiva promatraču, a često i onoj osobi koja donosi odluku. Velike neke odluke su se donosile te večeri.
foto: Nevena Branković
Treći dan Arsenal festa otvorio je mladi alternativni bend Sitzpinker na Garden stejdžu. Sitzpinker je poznat kao bend koji voli da eksperimentiše zvukom, te je zato toplo prihvaćen od strane mlađe populacije, koja je imala priliku da se pita uz Da li, vozi Mustang i plovi Sudanom. Za to vreme, Glavna scena, maestro violinom, Nemanja Radulović, okupio je sve one koji su uživali uz etno melos. Radulović je bio kao savršena melodija za sve ono što će uslediti nakon. Bilo je nečeg nežnog patriotskog u njegovoj violini te večeri. Kad smo kod patriotizma, neko bi rekao lokalpatriotizma, drugi po redu nastupio je sastav Beogradskog sindikata. Gospoda ovog benda vrlo brzo je svojom brojnošću okupirala celu binu i gađala pesmama, recitovala, otimala za slovo uz: Pravo kroz vetar, Za sve moje ljude, Ja u životu imam sve, Sistem te laže i mnoge druge. Međutim, na drugoj strani kopna, prostor je bio isuviše malen da bi primio sve one koji su želeli da slušaju stihove pesme Nije teško kad se mora benda Artan Lili. Ovom bendu nije bilo teško da bude ogromna konkurencija BS-u, a ništa se nije moralo, jer sve je bilo: transfer toplote, energija dobrote. Ipak, najveće simpatije i redove za fotografisanje izmamio je Kendi, miljenik najmlađih i tvorac poznatih stihova pesme Arapske pare.
foto: Nevena Branković
Main scena je u drugoj polovini večeri bila namenjena za dva velika benda: Smak plus i Dubiozu kolektiv. Smak je probudio neke lepe tinjajuće emocije i potpuno ih rasplamsao uz dobro poznate pesme, neke od njih su: Šumadijski bluz, Crna dama i Daire. Dok je jedna poznata crna dama (Bojana Vunturišević), na nešto manjoj sceni, pevala svoju Ljubav, ulazila u masu i jedina imala hrabrosti da poziva na bunt koji se održava svake subote širom Srbije. Opet, nešto drugačiju, siroviju vrstu bunta, sa druge strane, propagirala je svojim pesmama čuvena i jedva dočekana Dubioza. Celim Kneževim arsenalom orilo se iz petnih žila: Ovo himna je generacije, živimo od sekiracije. Simbolično. Odjednom je celo kopno počelo da treperi, kao da će se urušiti i nestati istim onim magičnim postankom. Ipak, magija je prestala poslednjom numerom Marka Louisa, nekom drugačijom bajkom. To je to. Sat je otkucao kraj, princeze su postale pepeljuge i odvezle se svojim bundevama, nadajući se da će moći da se vrate ponovo na isto mesto, da potraže izgubljenu cipelicu.
Autorka: Nevena Branković