foto: Nevena Branković/BOŠ
Na samoj raskrsnici Ulice 19. oktobra 94, u Srbobranu, skrene se desno, ide se do kraja ulice, pa levo, a zatim samo pravo. Nije teško pronaći mesto ljubavi. Plavooki mladić otvara kapiju, pruža šaku i predstavlja se: Nikola Stojković.
Ko je Nikola Stojković? Šta ga čini srećnim?
Još jedan sasvim običan čovek, kao i svi drugi. Imam 21 godinu, srećnim me čine svi ovi psi koji su spašeni i kada su oni srećni, srećan sam i ja. Bitno mi je da su zadovoljni, zdravi, da nisu na ulici i da ih niko ne maltretira.
Kada i kako je nastala ideja o tvom utočištu za životinje? Koliko si životinja sklonio sa ulica i i koliko ih se trenutno nalazi kod tebe?
Imao sam osam godina kada sam udomio prvog psa. On se zvao Bleki, nažalost, prošle godine je uginuo. Kasnije je to nekako krenulo samo od sebe, jedan pas je dolazio za drugim, da bismo došli do broja 60, a onda do skoro 100 pasa. U jednom trenutku ih je bilo i preko 100. Trenutno ih je kod mene 95, ali imam i druge životinje. Ukupno ih ima 116.
Ko ti pomaže kada je u pitanju briga oko životinja?
Imam veliku podršku porodice, ali uglavnom sve fizičke poslove oko životinja radim isključivo sam. Što se tiče hrane i pomoći oko veterinarske brige, finansiram se uz pomoć donacija dobrih ljudi koji su prepoznali moj humanitarni rad. Međutim, pomoć nije pristizala u tolikoj meri do prošle godine, kad je poznati frizer iz Beograda, Aleksa Rabrenović, podelio neke moje priče. Tada su me i neke javne ličnosti upoznale i prepoznale moj rad, pa je krenulo nekako samo od sebe u nekom boljem smeru.
Dobitnik si nagrade VIRTUS, kao mladi filantrop. Koliko ti ta nagrada znači? Često se društvena angažovanost poput tvoje definiše kao neprofitna akcija. Naravno, tada se misli na materijalni profit. Međutim, kada bismo govorili o onom višem, ljudskom profitu, na emotivnom planu – Šta ti dobijaš vodeći brigu o nežnim krznenim drugarima?
Nagrada VIRTUS mi je dosta važna. Ona mi je bila vetar u leđa. Sama činjenica da je još neko od bitnih ljudi prepoznao ono što radim dala mi je neki podstrek za dalje, da se još više potrudim, da još više životinja spasem i još više, naravno, ljudi edukujem o nekom odgovornom vlasništvu.
Moje životinje nemaju prema meni emocionalni dug, ali ja opet dobijam nenormalnu količinu ljubavi. Svi ovi psi bukvalno trostruko više uzvrate nego što im ja pružim, jer oni jako cene ono što za njih radim, siguran sam u to. Svojom ljubavlju mi to uzvraćaju. Ta ljubav izgleda tako što svi skaču oko mene, raduju se, laju. Bukvalno im se promeni izgled. Kod mene dođu u dosta teškom stanju, mršavi, gladni, napušteni. Budu dosta tužni i emotivno iscrpljeni i treba im neko vreme, obično dva, tri meseca, da dođu sebi i onda se polako oslobode i transformišu u neke nove pse. Često se na mom instagram profilu mogu videti slike pasa pre i posle, ljudi budu zadivljeni tom promenom.
Čini se da nije baš lako biti plemenit u ovim vremenima. Šta za tebe znači reč dobrotvor? Postoje li neke određene prepreke na koje naizlaze dobročinitelji poput tebe?
Dobročinitelj je svaki dobar čovek koji ne želi nikome da naudi, a može i ima mogućnost da nekome pomogne, pa to i iskoristi. Ja sam to iskoristio tako što sam ovim psima pružio šansu da žive i dalje. Kad nešto voliš i nije tako teško, ali moram da priznam da ponekad bude psihički iscrpljujuće, jer ima tu i dosta kritika određenih ljudi. Naravno, bude tu i dobornamernih saveta, šta treba popraviti, doraditi. Međutim, svi treba da znaju da ja ovo jako teško finansiram, samo uz pomoć donatora. Mesečno je poterbno oko 3, 4 hiljade evra samo za hranu i veterinare da bi ovo funkcionisalo i zato ljude uvek molim za strpljenje i razumevanje, da umesto što kritikuju, bar na neki način pomognu.
Nažalost, prepreke postoje. Veterinarske inspekcije nas često posećuju, teraju me da se registrujem kao prihvatilište ili azil za pse, na šta ja ne pristajem. U tom slučaju, mogao bih da držim isključivo pse, a ja želim da držim i druge životinje i da njima pomognem, jer imam i konje, ovčice, kozice, papagaje, golubove i još u drugoj kući zečeve, koji će uskoro biti ovde prebačeni. Ja svoje životinje smatram ljubimcima i ne želim na to da gledam kao na organizaciju, azil, niti bilo šta drugo. Pored veterinarskih inspekcija, veliki problem mi pravi i komšiIuk. Bilo je stvarno strašnih stvari, čak su mi i neki od njih pretili smrću. Moram priznati da je bilo straha šta će se desiti sa mnom i sa mojim životinjma, ili šta bi bilo sa njima ako mene ne bi bilo.
Međutim, moram da priznam da me prepreke nisu omele. Ja sam bio čvrst u svojoj odluci da ću pomagati napuštenim životinjama, šta god da se desi. Nisam ni u jednom trenutku razmišljao o tome da odustanem.
Kako istrajavaš u svojoj borbi? Ko ti pruža najveću podršku?
Moja velika podrška je porodica. Majka je zbog mene otišla u inostranstvo, da bi obezbedila nešto novca za mene, moje životinje, tj. da bih mogao da nastavim sa svojom misijom. Otac je tu, u Srbobranu, zaposlen je, on mi je velika podrška, tu je da me usmeri na ovaj put. Imam i baku i deku koji su penzioneri, ali pomažu koliko mogu. Moj deka je napravio bokseve za pse koje imate priliku da vidite. Radovi i dalje traju, sad smo na nekih 30 %. On i ja radimo, pošto su majstori jako skupi i ne možemo da ih priuštimo, tako da deka i ja radimo sami. Moram da se zahvalim i veterinarima koji mi maksimalno izlaze u susret tako što nam daju da radimo sterilizaciju na dugove, dok ne sakupim donacije.
U okviru tvog instagram naloga, u opisu, nalazi se link koji vodi ka peticiji Stop nasilju nad Nikolom Stojkovićem. Kada je nastala ta peticija? Koliko ljudi je potpisalo? Kako će ti ona pomoći u tvojoj daljoj borbi?
Peticija je nastala pre otprilike mesec dana, baš tada kada su mi najstrašnije pretili, to je bio korak koji je prevršio svaku meru. Meštani su pravili peticiju gde su skupili jedva 50 potpisa građana, i to iz drugih krajeva, koji uopšte nisu blizu mene, njima navodno smeta lavež. Ja sam zapravo napravio kontrapeticiju na kojoj je skupljeno preko 3000 potpisa, ne samo ljudi iz Srbije, već i širom sveta, to su mahom ljudi koji su bili kod mene i uverili se kako sve izgleda, možemo i dan danas pročitati njihove utiske koji su ostavili u komentarima. Ne znam kakve će koristi i pomoći biti od ove peticije, ali sam hteo da dam do znanja ljudima koji se bune da stoji još neko iza mene.
Kako si ti jedna poetska duša, završićemo u tvom maniru. Naime, u jednoj svojoj objavi napisao si: Šaljemo svima ljubav kao i uvek, jer svako pruža ono što u sebi nosi. Šta to Nikola, sem neizostavne ljubavi, još nosi u sebi?
Stvarno mi je u tom trenutku bilo drago što mogu tako nešto da napišem, jer mogu biti ponosan što ni u jednom momentu nisam pomislio zlo, čak ni tim ljudima koji se bune, koji me mrze i prete. Pozivam ih ovom prilikom u svoje dvorište, da vide kako izgledaju moji psi. To je još nešto što mogu da im ponudim. Mislim baš tako kao što sam i rekao: Svako daje ono što u sebi nosi.
Autorka: Nevena Branković
