Foto: Boš
Da li je mesto u kome je vlast totalitarna, pa čak i tiranska, rezervisano samo za literaturu ili se pomoću nje može jedino plastično prikazati? Distopija se u književnosti na različite načine oblikovala još od Orvela i Hakslija, a sa hartije na platno prešla je u slučaju Margaret Atvud i njene Sluškinjine priče.
Britanskog nobelovca Išigura sam čitala baš u onom trenutku kada sam poželela da mogu ponovo čitati Murakamija po prvi put. Između njih se može pronaći takva bliskost pored očigledne činjenice da njihova prezimena dolaze sa Dalekog istoka i da pripadaju Bejbi bum generaciji. A njihovi distopijski svetovi zamišljeni su kao idilična mesta, pa se postavlja pitanje, da li je ovo jedan slučajni paradoks ili postoji neko (skriveno) značenje?
Murakami i Išiguro – Norveška šuma i Ne daj mi nikada da odem
Zavijutak ovih (tragičnih) priča se refleksivno odmotava kroz naraciju u prvom licu: kroz glas junaka Vatanabea (Norveška šuma) i junakinje Keti (Ne daj mi nikada da odem) u jednoj specifičnoj, nostalgično-melanholičnoj atmosferi. To je atmosfera tišine već ugašenih života, ili onih koji prete da to postanu, dok negde, iz neke sobe, sa stare kasete ili gramofonske ploče, ili pak kroz trzanje žica gitare, dopiru melodije pesama koje su ostale uokvirene kroz naslove knjiga. Odabirom pesama Bitlsa i Džudi Bridžvoter, ovi romani neposredno komuniciraju sa umetnosti koja postaje jedino rešenje za prividno prevazilaženje smrtnosti.
Pored atmosfere, oba pisca bave se fenomenima ljubavi i prijateljstva koji se ciklično i ograničeno kreću u skučenom ambijentu (ljubavnog) trougla: Vatanabe – Naoko – Kazuki , kasnije Vatanabe – Naoko – Reiko, i Keti – Tomi – Rut. Na kraju, junaci ne uspevaju iz njega da izađu. Mada, ne stiče se utisak da to i žele. Oni si u njemu privremeno ušuškani pred nadolazećoj smrti koja od početka oba romana autoritativno stoji kao nekakvo činjenično stanje njihove ograničene egzistencije. ,,Smrt postoji ne kao suprotnost života već kao njegov deo’’ – temelj na kom je Murakami postavljao oslonce svoje kompleksne priče, a čini se da je Išiguro na sličan način fabularno mešao svoj cement i vodu.
U takvom jednom sistemskom ćutanju, gde nepričanje ne podrazumeva odsustvo delanja, postepeno se gradio jedan (distopijski) mikrosvet, kao vid alternativne stvarnosti, izdvojen od ,,normalnog’’ sveta: kod Murakamija je to mentalna bolnica – prihvatilište Ami, a kod Išigura škola, internat, Hejlšam. U Murakamijevoj mentalnoj bolnici pacijenti odlaze dobrovoljno, dok u Hejlšamu nemamo jasne podatke zašto su baš ti đaci jedni od odabranih – budući donatori organa. Postoje samo teorije i nagađanja blago isfrustriranih učenika, kao što je Rut. Ona tvrdi da su oni deca društvenog šljama (lopova, prostitutki, kriminalaca). Njihova životna svrha je da se pripreme za svoje donacije. Međutim, škola se ,,trudi’’ da im obezbedi aktivnosti kojima će što kvalitetnije ispuniti vreme do trenutka dok ne postanu prvo negovatelji donatora, a zatim i sami donatori. Tako oni dobijaju počasno mesto u društvenom sistemu, toliko izdvojeno zbog svoje osetljivosti da za njih niko ni ne zna. Okruženi umetnošću, u kojoj pokušavaju da se pronađu, nastavnici ih uče kako da stvaraju umetnička dela i da na taj način prividno ostavljaju lični i neponovljivi pečat svog ,,pragmatičnog’’ trajanja. Ali u ophođenju nastavnika prema učenicima postoji jedna zadrška koja produbljuje neistražen prostor prećutkivanja u kome studenti internata ubacuju svoje teorije ,,zavere’’. Interesantno je da i pre nego što su za to javno saznali od gospođice Emili, učenici Hejlšama kao da su duboko u sebi odavno osećali da se spremaju za donacije. Živeći lažnu jednakost dok im sat otkucava – njihovi organi će pre ili kasnije biti eksploatisani, a oni svoje mozaične živote ostavljaju u amanet drugima.
Pacijenti u Murakamijevoj mentalnoj bolnici leče se sami sobom, te se granica između lekara i pacijenata briše. Njihove seanse obavljaju se kroz rad u prirodi, gajenje biljaka, sviranje i slikanje, kroz iskrene razgovore i umerenu fizičku aktivnost. Pacijenti su drastično odsečeni od buke i galame ,,stvarnog’’ sveta koji zbog svoje disfukncionalnosti nema sluha za njihove unutrašnje demone. Izolovanost prihvatilišta Ami možemo posmatrati i kao utopijski i distopijski svet, u zavisnosti od ugla posmatranja – da li se od stvarnosti sklanjaju ili se njome pokrivaju preko glave?
U odnosu na mračni svet Tokija 60-ih, prihvatilište Ami se čini kao utočište i beg od tragičnih posledica tadašnjeg sistema neprimetno zamotanog u distopijskih mrak. Već na samom početku priče, Vatanabe se suočava sa slučajem samoubistva svog najboljeg druga. U romanu možemo ispratiti na koji način takva senka prošlosti u jednom trenutku postaje njegova trenutna stvarnost, kao i sigurna budućnost. Sve se to čini neizdrživim za duše napravljene od svile, kao što su Naoko i Reiko. Nasuprot tome, za ljude čeličnih konstrukcija, prihvatilište može delovati kao antiteza uravnoteženog društva – privid skloništa i mogućnost za boravak u fikciji, koja je sama sebi dovoljna, te pojedinac postaje nesposoban izlaskom iz njega. Na pragu ta dva fluidna sistema, ne pripadajući nijednom zaista, stoji glavni junak Vatanabe.
Postoji očigledna, suštinska razlika između ova dva sistema: u prihvatilište Ami se odlazi dobrovoljno, ali iz njega se ne može izaći dok bolnica ne aminuje ozdravljenje, a Hejlšam postaje jedina realnost za njegove junake, koji ne poznaju ni jednu drugu. Prirodna pomirljivost studenata ovog internata utiče na to da oni ni u jednom trenutku ne razmišljaju da pobegnu iz takvog okruženja. Išiguro se u jednom intervjuu osvrnuo na pasivnost i nebuntovničku prirodu svojih likova. Njegova priča nije imala nameru da herojski prikaže hrabrost robova koji se bore da promene nepravdu koja ih je zadesila, već da uspešno rasvetli granice izdržljivosti čoveka koji je prihvatio svoju sudbinu i u njoj stoički istrajava.
Zahvaljujući jeziku koji je pitak i jednostavan, priče lakše uspevaju da se sažvaću i svare. Međutim, ostaje dugo gorak ukus u ustima. Da li zbog tihe jeze nevidljivog diktatorskog sistema koji mladim ljudima uzima ono fundamentalno njihovo – organe, ili zbog nekog sistema, drugačijeg u svojoj istosti, zbog kojeg mladi preuzimaju ulogu Boga i oduzimaju sebi ono najličnije, svoje živote?
Autorka: Anđelka Panić