foto: Marko Suvić/BOŠ
Jymenik je umetničko ime mlade kantautorke Ivane Lukić, poznate po svom čvrstom i dubokom vokalu, poput prvog suglasnika njenog pseudonima. Pre samo nekoliko dana pušten je u etar Beskraj, koji tinja poput noćnog programa kroz ulice Belog grada. Za to vreme, telo tone u noć i može otići predaleko, do beskraja, u zoru.
Izlazim iz stana i setim se da sam videla da je izašao novi album Jymenik, mlade muzičarke, dobro poznate alternativnoj sceni. Dok uglavljujem bežične slušalice u svoje male uši i molim se da mi ne ispadnu, pomislim kako je mesto mog odredišta na samo 15 minuta. Kako ću poslušati ceo album za tako kratko vreme? Međutim – taman, jer sve što je lepo kratko traje.
Telom
Jedan, dva, tri, TELO – Pola noći zove me, Beli grad iza mene. Koža se odlepljuje i odjednom ima više prostora između, ritmika poskakuje u tom međuprostoru. Nešto bih da flertujem, gazim nasred pune linije, ali tako da je gotovo i ne dodirujem. Valjalo bi biti u nekom klubu, gde su svi ludi u sloumošnu, gde se pušta bilo šta, samo da mi ne ispadne Telo iz ušiju. Svi se lelujaju, doberman i njegova vlasnica se otkačinju zaljubljeno prema meni, zemlja nije ravna, ona je disko kugla. Trotoar je dug kao špaga, tako može da se igra. Iako ne volim, palim cigaretu dok hodam, ako uopšte hodam, možda sam ipak u klubu gde su svi ludi u sloumošnu.
Noć je najmračnija u zoru
Uvodni instrumental je purpurne boje, tačno je 21:45, u zoru. Moguće je, Tomas Fuler je rekao: Noć je najmračnija pred svitanje. Ulične neonke su utihnule, tako da se samo vide farovi, toplo je. Ovo je ljubavna pesma, vrtim se i kô da upadam u nesvest. Kao u snu, kada se nesvesno odjaviš sa jednog mesta i PUF, tek tako nađeš na potpuno drugom. Recimo, tamo gde sam oštro skrenula u Svetogorsku, našla sam se u prvom jutarnjem tramvaju, nema nikoga, samo ta jedna osoba iza, ona me čvrsto drži za rame. U pozadini se čuje sve tiše: u zoru, u zoru, u zoru...
Predaleko za pedalj
Samo da mi slušalice ne ispadn... ispada jedna, desna. Posle zore dolazi noć. Tramvaj me je ispljunuo negde na polovini Svetogorske, ruka koja me je držala za rame ostala je u njemu. Za to vreme, tek prigušeno čujem: možda bolje mi je sama. Vraćam slušalicu uspešno i počinje refren: Predaleko tonem. Trebam li se ovde? Zvuk dobuje poput krda koji mi užurbano ide u susret, niko me ne pozdravlja, niko nije zaljubljen u mene, čak ni doberman. Zgrade postaju živi zidovi, skupljaju se, tesno je, dramatično. Više i ne čujem reči, ritam ih je nadjačao i čini se da sada i ja užurbano hodam, sve do drugog minuta pesme, kada sve postaje mirnije.
Komad beskraja
Mirisi su turobno blagi, koraci su magneti koji se odbijaju i škljocaju. Levo od Politike našla sam se na krovu, tek komadu beskraja, trajalo je samo minut i po, dok sa istog nisam pala pravo na dupe, ali vajdica je. Šta li sam mislila, da će se krov spustiti da ja siđem? Gore je krhko, poput emotivne tanušnosti. Neki drugi svet. U školjkama se čuju krovovi, u krovovima pište ribe. Al' kad je tiho, ubiše noći, ja te tražim. Mislila sam na sebe, ni na koga drugog, na to kako sebe tražim i kažem: Ja bih da si tu.
Bez prefiksa tonem u noć
Gledam na telefon, poslednji naslov sa ovog albuma – Tonem u noć. To mi treba, da neprekidno tonem u noć, bez bilo kakvog prefiksa uz glagol. Bila bih profesionalac u tonjenju (ako ta reč uopšte postoji). Razmišljajući o tome da li sam izmislila reč, potpuno sam ignorisala prvu strofu pesme. Taman kada sam htela da vratim na početak, počeo je refren: Nema me, nema me (Tonem u noć). Da! Ne smem sada da zakočim usred vožnje, ne ide. Točkovi. Vetar. Čupava kosa se lepi za karmin. Sve je u redu, neću da je sklanjam. Vidim. Bežim od jave, jurim iluzije. Lete leptiri, krompiri, šeširi i sve što se završava sa –iri. Magija.
Stižem ispred čuvenog Konja, pogledom tražim poznato lice, ono koje svaki put jedva čeka da mi zameri zato što kasnim. Ovog puta ne, čak pet minuta ranije sam stigla. Tu je, žurim prema njoj da joj kažem kako me je usput startovao doberman, kako su uveli tramvajsku liniju kroz Svetogorsku i kako sam se pela po krovovima. Šalim se, idem da joj pustim Beskraj.
Autorka: Nevena Branković